Другог марта 1883. рођен је у Ираклиону на Криту, тада још делу Отоманске империје, један од највећих грчких нововековних писаца, Никос Казанцакис. Његов најзнаменитији роман „Последње искушење” својевремено је окарактерисан као бласфемичан и био је забрањен и од стране Грчке православне цркве и од Римокатоличке цркве. Мартин Скорсезе снимио је по овом роману филм „Последње Христово искушење”, који је такође био предмет осуда и контроверзи. Што се тиче филма, ако је већ морао да буде снимљен у Холивуду, за то није било подеснијег редитеља од Скорсезеа, и због његовог талента и мајсторства, и због тога што он не припада антитеистичком холивудском естаблишменту. Али, по мом мишљењу, на основу овакве, овако добре и узвишене књиге није требало снимати филм ни у Холивуду ни ван њега; зато је Скорсезеов филм можда занимљиво читање Казанцакисовог текста, али филм није досегао ни квалитет Скорсезеових најбољих остварења, а још даље је од лепоте и грандиозности књиге. Што се тиче некадашњих осуда књиге од стране цркве, држим да истина о књизи лежи у следећим пишчевим речима из Пролога романа: „Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада, Христоса.”

Као увод и препоруку за читање овог ремек-дела, навешћу неколико његових кратких одломака.

***

Центурион, огрубео од сунаца истока, ишао је испред и вукао је, са свога коња, одметника једним конопцем везаним за самар. Згадили су му се више до крајњих граница Јевреји, већ десет година поставља крстове и разапиње их; десет година им затвара уста камењем и земљом, да не вичу, узалуд! Један се разапиње, а хиљаде се постројавају у ред и ишчекују са чежњом да дође ред на њих; поје бесрамне псалме неког свог старог краља и не плаше се смрти.

***

И пре но што се он сагао да је придигне, она беше здробила кристал и просула по светим ногама миро; распустила је затим своју косу и обрисала му, плачући, намирисане ноге; а остатком мира обасула је вољену главу; одмах се Поново сручила ниже ногу рабинових и љубила их.

Ученици су се ускомешали.

— Штета је да тако скупоцени мирис оде у пропаст — рече Тома трговац. — Да смо га продали, могли бисмо да прехранимо многе сиромашне.

— Да обезбедимо мираз сиротицама — дода Натанаил.

— Да купимо овце — рече Филип.

— Лоше знамење — промрмља Јован уздишући — таквим мирисима премазују богате мртваце; није требало то да урадиш, Марија; шта ако нањуши свој омиљени мирис Смрт, па дође?

Исус се осмехнуо:

— Сиромашне ћете увек имати уза се — рече — мене нећете: нема везе, стога, ако се мене ради проспе један суд мириса. Има дана када се и Расипништво пење на небо и седа крај своје пречасне сестре, Отмености, а ти Јоване драги, не тугуј; Смрт увек долази; боље да дође намирисане косе.

***

По први пут знао је данас Матеј тачно одакле треба да почне и како треба да обради живот и дела Исусова: Пре свега где се родио, ко су му родитељи и дедови, четрнаест поколења; родио се у Назарету, од сиромашних родитеља, од Јосифа столара и Марије, Јоакимове и Анине кћери. Узео је дакле перо, позвао је у себи Бога, да му просветли ум и да снаге; али чим је почео да краснописом цифра по хартији прве речи, рука му се удрвенила; беше му је дограбио анђео; чуо је крила како, љутита, лупају једно о друго у ваздуху; и чуо звук трубе у своме уву: „Не син Јосифов! Шта каже пророк Исаија?” И гле девица ће занети и родиће сина. „Пиши: Марија је била девица, Архангел Гаврило сишао је у њену кућу, још пре но што ју је дотакао мушкарац, и рекао јој: „Радуј се, благодатна! Господ је са тобом!” и одмах су њена недра дала плода. Чујеш? То да напишеш! И не у Назарету, није се родио у Назарету; сети се пророка Михеја. И ти, Витлејем, малени, од хиљада градова Јудејских, из тебе ће да изникне Онај што ће краљевати Израелом и чији корен вуче из вечности. У Витлејему се дакле родио Исус у једној штали; шта каже непогрешиви псалм? „Извадио га је из штале, где су сисала јагњад, да од њега начине пастира у стадима Јаковљевим”. Зашто стојиш? Ослободио сам ти руку, пиши!” Али Матеј се наљутио; окренуо се према невидљивим крилима десно од себе, зарежао је тихо, да га не чују Ученици што су спавали: „Није истина; нећу да пишем!” Смех шеретски чуо се у ваздуху и један глас: „Шта ти знаш, глино, шта је истина? Седам спратова има истина, на највишем спрату седи на трону истина Божја, а она нимало не личи на истину човекову; ту истину, Матеју Евангелисто, диктирам ти на уво; пиши: и дођоше три Врача, следећи једну велику звезду, да се поклоне чеду…”

Зној је текао као из чесме са чела Матејевог. „Нећу да пишем! Нећу да пишем!” викао је, и низ руку му је цурео зној, а он је писао.

Чуо је Исус кроз свој сан агонију Матејеву, отворио је очи; видео га је како се испод светиљке сагиње и бори, а подивљало перо јурило је по хартији, и шкрипало као да ће да пукне.

— Матеју, брате мој — обратио му се тихо — зашто ричеш? Ко је то изнад тебе?

— Рави, мој — одговори он, а перо му је јурило — не питај ме, журим; спавај.

„Биће да је Бог изнад њега”, наслутио је Исус и затворио очи, да не узнемири свету окупацију.

***

Осетио је ужасне болове у рукама, у ногама и у срцу, спала му је копрена с очију, угледао је венац од трња, крв, крст, и кроз помрачено сунце две златне карике засветлуцале су, и два реда оштрих, потпуно белих зуба; освежавајући враголасти смех се зачуо, карике и зуби нестадоше, остао је Исус висећи у ваздуху, сам.

Протресао је главу, и истог трена се сетио где се налази, ко је и зашто га боли; дивља, неукротива радост га је преплавила; не, не, није био слабић, дезертер, издајник; не, не, био је прикован за крст, поштено је издржао до краја, одржао је реч; а на бљесак, баш кад је викнуо Елои! Елои! и онесвестио се, кроз магновење га је зграбило Искушење и завело га; лаж беху радости, женидбе, деца; лаж, и прастаре, излапеле старкеље што су га звале слабићем, дезертером, издајником; све, све утвара Нечастивог! Живе и царују његови ученици, захватили су копна и мора и проповедају Добру Посланицу. Све је испало како треба, хвала Богу!

Пустио је глас победоносни:

– Свршено је!

а беше као да је говорио: Све почиње.

Извор: Никос Казанцакис, Последње искушење, Просвета, Београд, 1996.

Превод с грчког: Мина Радуловић