Умор од сталне чежње за Тамо, Чији је сумрак бељи од зора Очинског Овде. Умор од знаног, Занос за страно. Умор од мора Којима треба пловити само Да би за крајем вапио корак.
Умор од спринта кроз пљусак вести, Од настојања да си у току. Од перверзија, које, кô потку, Желе са здравом основом сплести. Од робовања тузи. Од честих Западања у горкост дубоку.
Умор од тежње да си од Целог Достојан део, а да си читав. Умор од труда да створиш дело Ниједном налик, а будеш читак. Умор од речи што попут рита Висе са смисла ижгољавелог.
Из године изаћи, макар и тешко оштећен: Нека је здраво глава сред овог времетреса. Не испасјити срж док глођу нас прилике псеће; Не крвавити душу док је у трену меса.
Буди спреман на борбу сам против себе лажног; Армирај кичму гвожђем из звезданог језгра себе; С борама слепи глаткост ожиљака колажно; Умиј сопствени одраз бистрим осмехом бебе.
Ја сам ходајући неуспех; фијаско Богатих дарова; крах великих нада. Ја сам Неспособност под мајсторском маском. Мртворођен принц што ни гробом не влада.
Ја сам југозапад-исток збуњености; Стидљивости циклон; епицентар треме. Боравак у маси жуља ме до кости. У ћаскај-саксији свене ми и семе.
Пријатељ сам и по: нит зовем, нит пишем. Божанствен љубавник: одсутан и мутав. Меланхолик који – романтике лишен – Мучан је сапутник љубитеља пута.
Срце као кедар; а када га сломе – Некадро да прашта: гордост зимзелена! Декадент, син доба – родитељ никоме. Темпирана бомба самосажаљења.
И док исповедни патос још ме држи Откривам и тајну која лежи иза: Песма у којој се оголиш до сржи Напросто је бедна оргија нарцизма.
Ради тебе бићу и плућни болесник.
И плућа што се шире и скупљају
Никад не питајући зашто.
И плућне болести клица
Што ревносно испуњава своју сврху.
И ваздух, ватро.
Ради тебе бићу и поморац који,
Да би те гледао до краја живота,
Мора да те не виђа годинама.
И скелеџија који ваздан плови
Ка једном истом преко и назад.
И кањон непроходан за све
Осим за тебе, реко.
Ради тебе бићу и кормило.
И мач. И перо. И кашика.
И зачин с краја полице
За који само ти знаш у шта иде.
И човек што зна да ништа не зна.
И онај што не зна чак ни то.
И вечити дужник који учи
Само оно чиме дуг ће враћати.
Ради тебе бићу и гора
Иза које ћеш залазити и излазити.
И сунчани сат што без тебе нем је.
И сочиво што ће те сабирати у жижу.
И пега што ће ти сјај пригушивати
Да не ослепиш огледајући се
У леденом океану света.
Ради тебе бићу и ледина
И на ледини кошуља знојна,
Из којих нићи ће хлеб и ђерам,
Крошњати цвркут и хлад,
Млечна и вековечна звона,
Медоносно цвеће и праг
Над којим сјаће цветни венци.
Ради тебе бићу и мехур у либели
Који те никад не лаже,
Мада миран је једино када
Говори ти да све је под конац.
Ради тебе бићу и греда венчаница.
И пуцкарање огњишта
Што надгласиће у греди сипца
Који ти не би дао да заспиш.
И удолина у душеку
Ка којој ћеш уснула тећи.
Ради тебе бићу и подрумска мемла
И таванска паучина
И време и простор између.
И свет бићу тебе ради,
Ребро што подупиреш
Свод над нашим срцем.
Родити песму Једноставну и елегантну Попут математичке формуле, А у којој је цео космос. Нову, а старију од речи. Да одјекне и у глувоме. Да је свима одмах јасна, А да садржи тајну Што са сваким читањем Добија нов одговор.
Родити песму Која ће се наћи и у читанци И на зиду јавног тоалета. И у студијама и на стадионима. Чије ће стихове декламовати Прваци националног театра И као пословице користити Њива и улица. У којој ће препознати вредност И брокери и програмери, И песници што одбацују све узоре, И духом нишчи.
Родити песму По чијим ће метафорама Ботаника, медицина, механика Називати своје феномене. На коју ће се позивати Дипломате од каријере И револуционари. Коју ће сањати пророци.
Родити песму Коју ће деца певушити у мраку Да страх одагнају. На коју ће свој последњи дах Утрошити осуђеник на смрт.
У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.
Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.
Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.
На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.
Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.
Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.
Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.
Бебе
У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.
Библиотека
Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.
Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.
С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.
Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.
Ближњи
Реч године.
Бол
У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.
Усликано у градском превозу, у тренуцима док је довршавана припрема овог чланка
Б.
Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.
Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.
Да не постоје зуби, Тешко би било разлучити осмех од зева, Шкргут и цвокот били би имена тишине.
Да не постоје зуби, Бебе би плакале што им ничу рогови, А старци би ноћу бдели над чашом Не досећајући се шта у њој треба да оставе.
Да не постоје зуби, Сањали бисмо како нам из меса испадају кости.
Да не постоје зуби, Ни пас који не лаје не би уједао, Змија би тровала једино очњаком погледа, Вампир би скапао од жеђи.
Да не постоје зуби, Слоновача би била непозната И једна робљена обала Морала би се звати по Главном предмету пљачке: Обала људетине.
Да не постоје зуби, Тестера би била гудало шуме, Точкићи сатног механизма вечито би Шлајфовали у једном никад.
Да не постоје зуби, Време не би имало чиме ни фасаде да начне Нити злонамерници на шта да те узму, Мразно сунце само би нас Мљацкало бљузгавим деснима.
Да не постоје зуби, Језик би се спекао на промаји.
Да не постоје зуби, Овај свет се, несажвакан, Не би могао сварити.
Грми целе ноћи. Неколико пута тонем у сан, Па се напречац будим са светлицом у срцу Као одјеком спољашњег страховитог одјека. Најзад, не могући више да заспим, Устајем и палим светло у соби. На зидовима две муве, комарац, уволажа, Два сићушна бледа паука и један угојен, црн: Не беже ни од светла ни од моје сенке, Не одазивају се на пулсирање Ни мрежа по ћошковима ни оне под мојом кожом. Да имају срца такозваних виших облика живота, Помислио бих: грмљавина их истерала на видело, Па су се ту од страве скаменили. Овако ми је загонетка шта је могло да наведе Тако бројно и разнолико друштво Да се у исти мах нађе на отвореном и не мрда Као да је чиодама за зидове причвршћено – То свакако неће бити пука случајност! На памет ми падају сиви мали гуштери, Чија тела не успевају да задрже топлоту, Те не би ли је од сунца упили, Истрче из пукотине на камен, Иако виде да из близине вреба Мачка спремна да се на њих баци Или дете што би прутом реп да им откине. На памет ми падају и глисте и пужеви, Чија тела не успевају да задрже влагу, Те не би ли је из ваздуха упили, Испужу на плочник иако туда Пљуште ђонови што ће да их згњече. Тако се можда и ова моја братија, Неспособна да у себи развије и трајно удоми страх, Раштркала по зидовима не би ли га упила Од оног који је њим целу собу испунио.
Мирко Јовановић 