Затекао сам једног средовечног господина, у тамном оделу, где седи у трсканој наслоњачи (на малој тераси која завршава тунел од винове лозе) пушећи. Он има плаве очи које гледају помало испод обрва, мршаве подшишане бркове. У дворишту се сусрећем са три љупке госпођице Станковић које редују по кући; на улазу са Госпођом која ме доводи до терасе.

– Ах, разговори, интервјуи! – почиње г. Станковић преко дуванског дима, једним врло дубоким и тихим гласом. – Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је посреди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година… Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему?

(…)

– Не волим код ових најмлађих оно стално истицање свога ја. Ја, ја, добро… своје ја је најпрече и врло занимљиво, али то ја треба да буде са нама, са нашом културом. Иначе има их… млади и талентовани. Узмите Ујевића, само док се још мало разбистри, или, Црњанског… овај само још мало да остари и да се среди. Погрешка коју је учинио Скерлић и његова група са својим стилом још има својих жртава и данас. Тражен је, као први услов једног књижевног дела, стил, коректно писање, углађеност. А тај је стил упропастио неколико српских талената, узмите само као пример Ускоковића и још неколико млађих. Све им је било шта ће критика рећи. Код Ускоковића, ако се сећате, има једно место, мислим у „Дошљацима”, где тако неки студенти поваљују неке студенткиње. И он, да би остао „у стилу”, напише просто на том месту: „И они пређоше границу”… То је Скерлићев грех. Нема ту, брајко, да они тамо „прелазе границу”, јер то не значи ништа, то је новинарска фраза. Има да се буде у таквим тренуцима или уметник или да се оде у порнографију. Они који немају снаге или одлазе у порнографију или у „стил”. Код мене имате у „Нечистој крви” оно место са Софком и мутавком када му она узима руку и меће је у своја недра. А је ли то порнографија?

(…)

– Па рекао сам вам… Сва је ствар у овоме: ја сам то осетио и хоћу да изразим. То је просто. А било је једно време када су писци полазили у стварању од једне лектире: прочитају Тургењева, допадне им се оно његово писање, они његови карактери, па онда траже око себе, по својој околини нешто слично. То је било једно време у моди. Сада имате другу моду, са овим најмлађим. Све је то губљење времена. Бити по моди олакшава пут, али се губи у томе своје ја, губи се оно најзначајније у човеку: његова личност.

– Више књижевника, говорећи о неоријентисаности у нашој књижевности, подвлачи чињеницу да данас немамо правих критичарских духова. Шта ви мислите о критичарима и критици уопште?

Г. Борисав Станковић има један шеретски осмех и једно слегање раменима.

– Шта да вам кажем о томе? Просто неколико закључака, једино то. На пример, у предратној малој Србији било је више морала у критици него што га данас има. Друго, све што се пише, то је апстрактно, без везе са нама. Проналазе, поводом једног дела, све неке сличности са овим или оним страним писцем, тек колико да покажу да су они то прочитали, да знају. Покојни Домановић се већ љутио због тога. Обично је говорио: „Упоређују ме тамо са неким страним писцима, које нисам ни чуо ни видео – а не видим шта треба да исправим и шта ми се замера.” Ова данашња критика нема љубави према талентованим почетницима, не показује никакву симпатију према њима, не чини ништа да их културно уздигне. Књижевних друштава нема, а неко мора помоћи младе таленте.

(…)

– До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност, ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег.

– Осећате ли ви оно што неки називају „радост стварања”?

– Не, ја не волим да радим. И тешко је то; то је као кад човек узме да копа.

– Данас имате једно изванредно доба тражења путева и циљева. Да ли бисте рекли коју реч о правцу којим би имао да крене наш савремени роман?

– Не, не! – г. Станковић се поново осмехну једва приметним осмехом – и овако сам доста говорио. Шта мислиш, шта би они тамо естетичари рекли? Доста ти је ово. И уморан сам.

Осетих да је разговор свршен. Покушах да добијем још који одговор, али је г. Станковић вешто прелазио на друге ствари. У ове кишовите летње дане по виновом лишћу има увек помало воде; видех да се по зеленим гроздовима блистају капљице. Једна кокошка је кокотала негде у дворишту. Ипак не хтедох отићи пре него што добијем обавештења о „Ташани”, једној већ готовој драми, која је за време рата изгубљена.

– Пред саму бежанију добио сам рукопис из Позоришта на чување. Метнуо сам га у своју фиоку, у свој сто који сам имао у Министарству просвете. Ко зна ко је са мојом „Ташаном” увијао своје прљаве ципеле. Није била што и „Коштана”, али је била интересантна.

– Али „Ташана” није цела уништена. Сећам се да су објављени поједини чинови и сцене по „Звезди”, „С. к. гласнику” и неким дневним листовима. Зар немате намере да допуните оно мало што недостаје?

Г. Станковић устаде, запали нову цигарету и, пратећи ме кроз тунел од винове лозе ка капији, рече замишљено:

– Чему? Ти си још млад, ти то не разумеш. Не хвата се птица кад једном одлети…

Скраћена верзија интервјуа забележеног у Београду 13. 8. 1926. године. Целокупан текст у: Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, 1931.

Извор текста: Клуб путника

Извор насловне фотографије: Данас

Веома поштовани и обашка драги Борисаве Станковићу,

Осећа се хладноћа која стеже срце.

Није више важно да јоште си жив, него: унапредак како да поживиш?

Ако би сред пијаце кипућом водом некога полили, поливачу би публика држала страну.

Нико не уме ни да се претвара. Сви су, нажалост, оно што јесу.

Не зна се шта је грех, а шта пак несрећа.

Паучина се скупља у рашљама младих дрвета, свет тоне у тужну помиреност, сунце је бојажљиво а свака мисао недочета се утуљује.

Нисмо при себи.

Немамо се, ето, у томе је ствар.

Осећа се мамурлук и перутав неки свраб, иако се пролеће јоште скрива у смраду купусних каца.

Газде отпуштају, без речи.

Из томрука и јазбина, попут јолпазова, провирују и комунисти. Види се да их је у спаваћим хаљинама полом затекао.

Они који су се у слабо срце понадали, избезумљују се када се увере колико то срце може да издржи.

Крлежа нема више ни присталица ни противника. Узгред, стајасте ли, својим добом, у каквом познанству?

Живот се вуче, полако, као између ровова.

Бива и да нека девојана (капка, снага), самосудно и уз блажени осмејак овај свет остави, као да је смакла прстен који ју је стезао.

Ако се неко изашта каје – каје се што сопствену кућу није запалио, како други не би живео у њојзи.

Слабија сам страна и кад се све наглавце постави.

Са сопствених очију нестајем, полако, као на пучини лађа, забезекнут, али без чемера.

А на овом свету, како изгледа, све се већ десило, али се по утринама вране премештају с ноге на ногу, као да чекају још нешто.

Наоколо, под небом што год да је, напола ако би се све умножило, а онда: јоште напола, и тако десет пута, опет би ваљало склопити очи – да не би гледале!

Живи се као да у исти мах и јесмо и нисмо.

И паметари су нешто одсутни. Тапкају у месту, кроза живац као да су потковани.

Окорели зликовци стрепе од помиловања, еда их не би – далеко било! – пустили на ову слободу.

Невољника без ноге називају онај с ногом, смејући се притом.

Све више је срдитих покојника, који сами долазе по своју поскуру, почем их се, ни о задушницама, нико не присети.

Одлегну, кадшто, и звона, недељом и празником, али недеље и празници освићу мимо календара и само за оне којино су образ изгубили.

И сам народ је, местимице, канда усахнуо.

А душа ме пита: Зашто ме тераш да те оставим? – као да нисам на коцу и као да тај колац није њена творевина.

Ех, тако је то – овим светом и у мени, јао!

И моја смрт зна како немам снаге да је дозивам и тражим; зато је увек ту, премда ме, засада, великодушно превиђа.

Али, оно главно замало с ума да сметнем…

Печалне ове слике ређајући, у реторички безизлаз канда сам доспео, у ћорсокак без душевне лампе, и једино чувена реченица: Старо, старо ми дајте! ако би ми помогла да жаобу ову без публичне бруке некако окончам.

Али књижевне позајмице, знам, велику лихву повлаче, а и сваку дишкрецију одмах искључују.

Стога, дубок наклон нека буде частан излаз из овог глагоља, а и долична припрема за учтив свршетак печалног ми писма на атрес: Борисав Станковић, задња пошта – Небо.

Дано у Врању, 28. марта 2006. године.

Радован Бели Марковић