Бар

У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.

Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.

Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.

На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.

Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.

Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.

Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.

Бебе

У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.

Библиотека

Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.

Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.

С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.

Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.

Ближњи

Реч године.

Бол

У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.

Б.

Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.

Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.

Насловна слика: Јелена Ковачевић, Пољубац птица