Једино на чему се темељила моја одлука да, без премишљања, прихватим уредников позив за писање текста о Ћамилу Сијарићу била је моја велика љубав према овом писцу. И није прошло дуго, а почео сам да се кајем што сам позив тако лакомислено и брзо прихватио.
Три ноћи и три дана читао сам поново Ћамилове приче. Попут Џимшира Туховца из приче Бунар, који је, сањајући непрестано воду омеђену мокрим травуљинама и над њима бели цвет, копао на небројено места по сувој Пештери у безизгледној потрази за водом, и ја сам јездио преко висоравни Ћамилове прозе, и копао по њој, све у нади да ћу негде у дубини пронаћи скривени, до тада никоме познати извор с ког ћу моћи да утолим своју жеђ – да ћу, читајући, дознати шта и како у вези с Ћамилом треба да пишем. Три ноћи и три дана сам, не хајући за јару у свом поткровљу и светски кијамет, окапавао над књигама прича Ћамилових, низ мене су текли потоци зноја, а у мени је и даље владала суша, није било ни на помолу онога што сам тражио. Најзад, четврте ноћи, остао сам и без снаге и без воље да даље читам, али, узнемирен неуспехом своје тродневне читалачке експедиције, нисам могао ни да заспим.
Упалио сам телевизор, листао канале. Зауставио сам се на каналу на ком се давао црно-бели филм Небраска. Средишња личност филма, остарели, наивни алкохоличар Вуди Грант, прима поштом промотивни летак на ком пише да је прималац добио милион долара. Иако је реч о јефтином маркетиншком трику и очигледној превари, Вуди је решен да из Билингса у Монтани, где живи, оде по своју награду до деветсто миља удаљеног града Линколна у Небраски. Ни жена ни двојица синова не успевају да му избију из главе тај неразумни подухват. Најпосле син Дејвид пристаје да га одвезе до Небраске. До краја њиховог пута сазнајемо, између осталог, оно што син Дејвид отпочетка зна: да није суштина у новцу, ког, разуме се, нема, већ у томе што пусти живот човека који више није способан да ради нити да се стара о себи наједном добија сврху кроз пут до милионске фатаморгане у Небраски. Краће речено: смисао је био не у циљу већ у самом путу. Уосталом, циљ ће се на крају сурово наругати Вудију јер ће у неугледном седишту фирме што људима шаље обмањујуће летке службеница, потврдивши да Вудијево име није међу добитницима фантомске премије, наивном старцу као утешну награду дати качкет с циничним натписом: Prize Winner.
Чим сам по завршетку филма спустио главу на јастук, заспао сам. Пробудио сам се након непуна два сата с гром-идејом у глави. Посегао сам за телефоном и путем интернета сазнао да барски воз полази из Старе Пазове кроз сат и по. Наврат-нанос сам спаковао неколико најнеопходнијих ствари, истуширао се, понео целокупан свој капитал од три хиљаде и седамсто динара и двадесет евра и кренуо ка железничкој станици.
До станице је ваљало пешачити добрих тридесет пет минута. Иако тек беше прошло осам сати, звезда је пекла сахарски – до поднева ће опет бити четрдесет степени. Успут нигде хлада. Заборавио сам и воду да понесем. Једва сам чекао да се домогнем мале продавнице надомак станице, па да купим воду и нешто за заваравање изненада пробуђене глади, јер нисам се могао сетити ни када сам јео последњи пут.
Приближавајући се продавници, наишао сам на девојчицу и дечака од осам-девет година. У теснацу улице без тротоара, на трапезу сенке двоспратне куће, добацивали су једно другом тениску лоптицу рекетима великим безмало колико и они сами. Обоје је било одевено у вимблдонско-анђеоски бело, обома су главице штитили бели качкети. Да сам и ја имао бар качкет – па нека је и с циничним натписом Prize Winner! Овако ми је под теменом незаштићеним од сунца горео мозак, и у њему, као да ће сваког часа искипети, шиштала, цврчала и пућкала магма наума с којим сам пошао на пут.
А у чему се састојао мој наум? Прво и основно, требало је возом да одем до свог родног Бијелог Поља, па да се оданде пребацим до Ћамилових Шиповица. Е сад, знао сам на карти и жмурећи да покажем где је Бихор и у ком његовом делу су Шиповице, али у стварности нисам био сигуран куда води пут од Бијелог Поља до Шиповица, нити чиме бих се до горе могао превести. Да замолим неког од родбине или пријатеља из завичаја да ме превезе, то није долазило у обзир, одвећ сам оптерећен скрупулама сваке врсте да бих могао било коме од тих људи које дуго нисам видео да се изнебуха јављам с таквом молбом, а притом, будући да тамо не могу да се задржавам, нашли би се увређени сви којима нисам имао времена да се јавим и обиђем их. Дакле, морао сам у завичају боравити инкогнито. И тако сам решио да по силаску с воза идем од једног до другог таксисте док неки не пристане да ме вози до Шиповица. Нека тражи за вожњу колико му драго, мислио сам, нека ме и превари, само нека ме вози. А кад дођем у Шиповице… Ваљда ћу потражити Ћамилову родну кућу. Не знам. Знам само да је неопходно да одем тамо и да ћу – пошто ступим на земљу којом је он прве кораке правио, ослушнем траве и лишће чији је шум он слушао, напијем се воде коју је он пио – да ћу тек тада умети да проговорим како треба о Ћамилу.
Док сам се упињао да магму ових полууобличених мисли спречим да покуља напоље и остави ми празне и главу и срце, од сунца се одломио комад и звизнуо ме у главу. Бар ми се у први мах тако учинило. Стигао сам да се осврнем и видим уплашено лице дечака с рекетом, и да чујем девојчицу како ми се извињава јер ме је њен брат погодио тениском лоптицом у потиљак. Онда ми је све пред очима побелело и уши заглухнуле. Нисам изгубио свест, као ни неколико месеци раније, када ми се при једном тешком физичком послу догодило нешто слично. Остао сам на ногама, присебан, и, као и претходног пута, чекао да ми се постепено врате вид и слух. Но прошло је, чини ми се, и четири-пет минута, а непрозирна бела копрена није ми се склањала с очију, нити сам чуо иједан звук. Напокон ме је неко нежно узео подруку и полако ме повео некуда.
Непознати водич ме је посадио у удобну столицу. У руке ми је затим тутнуо пластичну чашу и помогао ми да из ње испијем сладак ледени напитак.
„Хеј! Јеси ли ту?”, као из бунара допре до мог уха глас жене чији лик израњаше испод беле копрене што стаде да ми се размиче с очију. „Хм… Неће ваљда опет да се извињава и понавља како не види и не чује. Треба звати хитну.”
„Чујем вас. Извините.”
„Ту си ипак. Попиј још један ајс ти, да се скроз повратиш.”
„Не, извините, хвала вам. Журим на воз.”
„Када ти полази воз?”, упитала је жена погледавши дискретно на свој ручни часовник. Добивши одговор, наставила је: „Да, то је овај што се чуо. Прошао ти је воз пре пет минута. Докле је требало да путујеш? Добро, до завичаја – а где ти је завичај? Бијело Поље?! Мој свекар је из Пријепоља. То је близу, зар не? Као Стара и Нова Пазова?”
„Мање-више. Само још да се уместо ових базена између Старе и Нове Пазове прокопа један освежавајући гранични јаз – и то је то.”
„Деда, па ово је твој земљак”, рече жена не обазирући се на моју опаску.
Потпуно дошавши себи, и схвативши да седим у столици иза тезге мале продавнице надомак железничке станице, коначно сам приметио старца посађеног на хоклици покрај врата продавнице. Али нисам га приметио зато што му се његова снаха – продавачица – обратила. Приметио сам га тренутак раније, и то зато што су и продавачица, и шарениш по рафовима, и свака тачка призора преда мном били црно-бели, као необјашњив, нефилмски наставак неколико сати раније гледаног филма Небраска, а једино је тај стари Пријепољац био делимично у колору. Тачније, и он је био црно-бео од главе до пете, само му се у рукама шаренила некаква кратка кићанка слична вишебојном, недовољно развијеном цвету.
„Добри су Бјелопољци”, рекао је стари. „Само често живе у облацима. Ваљда зато што су у оној влажној котлини, па је ујутро скоро увек магла. Пробуде се, а у магли им се чини да и даље сањају. Кад се магла разиђе и виде како око њих стоје ствари, трљају очи, мисле како је то превара, а истина оно што су видели у магли и сну.”
Продавачица се, приметивши мој зачуђен израз лица, осмехивала и климала ми главом, као да ће рећи: Да, да, он увек овако говори. Међутим, разлог моје зачуђености није био начин на који је стари говорио, него то што сам одједном имао снажан утисак да тог човека познајем однекуд, мада нисам могао да се сетим откуд.
„И у Лондону је увек магла, па Лондонци не живе у облацима”, рекох.
„Њима је море под носом. Из магле одмах на море изиђу, а онда морем дођу у сваки кутак света и тамо своју маглу продају. Трговци су то.”
„И Бјелопољци су трговци.”
„Јаки сте ми ви трговци. Вама је ближе небо него море, па вам је таква и трговина. А ови, ако нећеш да купиш, бију те док не купиш. И још ти наплате што су те били. Све џентлменски и цивилизовано, дабоме.”
„То су предрасуде нас малих и сиротих с Истока. Нису они од Бјелопољаца гори”, рекох не бих ли старог испровоцирао да и даље брани мој завичај од мене, али, као прави бјелопољски трговац, нисам успео да му продам причу у коју сâм нисам веровао, и он је, хладнокрвно прешавши преко мојих речи, започео своју причу.
„Мој аскурђел Јаков био је од Бијелога Поља. Отишао је из родног краја у свет, пловио и он морима. Допловио је до Русије и задржао се тамо много година. Представе га једне прилике и цару јер је надугачко, лепо и тачно умео да прича о земљама које је обишао. Јаков и његово причање допадну се цару, и овај Јакову додели пратњу од дванаест људи разних струка, те га пошаље да обилази Русију и да описује њене крајеве и људе у својим причама: Јаков да прича, а људи од пера из Јаковљеве пратње да записују и дотерују приче по правилима књижевног језика – ипак Јакову руски није био матерњи. Русија пространа, у њој крајеви, људи и обичаји разни. Али у Јакову има прича и за две Русије, и ниједна не личи на другу. И ни најученији Рус не би могао да разабере шта је у тим причама истина, а шта су Потемкинова села. Јер Русија зна да буде тако бајковито нестварна да оно што је истина изгледа као пука измишљотина. С друге стране, Јаков тако вешто измишља да и највеће сумњало верује да је било онако како он у причи вели.”
Напољу се нагло облачило и црно-бела унутрашњост продавнице тонула је у све дубљу сенку; бели тонови прелазили су у сиве, сиви у црне. За старог ми се пак чинило да је, како је његова прича одмицала, бивао све светлији и бељи, а боје кићанке у његовим рукама све јаркије. Нисам више ни најмање сумњао да га познајем. Али откуд, за Бога милога, откуд?
„Дође на крају Јаков до Аљаске – Аљаска је тад још била руска. Ухвати њега и пратњу му мећава, па се склоне у некакву брвнару. У брвнари се око ватре начетили аљашчански црвенокошци. Међу њима свега један белац, с белом косом до рамена и белом брадом до срца. Он прича, остали слушају, не дишу. Тек кад неколичак слушалаца опази Јакова с пратњом, продисаше. Тихо су дисали, али их онај белокоси, белобради причалица чу, прену се из приче и примети и он придошлице. ‘Дође и ти једном. Чекао сам теʼ, обрати се он Јакову на српском. ‘Али… Опростите… С ким имам част?ʼ, промуца Јаков збуњено. ‘Не препознајеш ме? Ја сам ти који си с причом отишао предалеко.ʼ Чувши то, Јаков својој пратњи, не објашњавајући им ништа, даде знак да пођу за њим. Изађоше у мећаву. Дуго су се кроз мећаву пробијали и на једвите јаде, готово пометени, пронашли ново коначиште. Кад стресоше са себе снег и приђоше до ватре да се огреју, видеше да је Јаков, иако се ослободио снежног оклопа, остао бео: дибидус оседео за сат-два пута од оне брвнаре. По повратку у Петроград Јаков измоли од цара да буде разрешен задатка који му је поверен и отпуштен из руског поданства еда би се вратио у свој далеки завичај. И скоро годину дана касније врати се он, али не баш у завичај. Стао је и настанио се у пријепољском крају, недалеко од манастира Милешеве. Бојао се, да је направио и тај последњи корак на повратку из бела света и дошао у своје Бијело Поље, срео би себе у колевци. Себе који је с причом отишао још даље него предалеко.”
Слична милешевском анђелу, у продавницу је улетела девојчица у белом с два рекета-крила. Напољу је почео страховит пљусак – једна од такозваних суперћелијских олуја што се последњих година ненадано на нас сруче усред паклено врелог дана.
„Где ти је брат?”, упитала је продавачица девојчицу.
„Ту је, испред. Стиди се да уђе”, одговорила је девојчица и погледала у мене.
„Стиди се? Због овог момка?”, на то ће продавачица; онај ког и у његовој четрдесетој зову писцем млађе генерације однекуд се чудио што га сад ту, иако полуоседелог, називају момком. „Улази, блесане!”, викну продавачица отворивши врата и, пошто дечак уђе у продавницу, додаде: „Види га, сав мокар!”
„Извините”, рекосмо углас дечак и ја; он се извињавао мени, још се осећао кривим зато што је у детињем бесу распалио рекетом по тениској лоптици и случајно ме њом погодио у потиљак, а ја сам се извињавао његовој мајци, продавачици, јер се мали због мог присуства устезао да уђе у продавницу, па покиснуо.
Пре него што ће пешкиром донесеним из тоалета у задњем делу продавнице почети да брише мокру дечакову главу, продавачица је дечаку скинула бели качкет и бацила га на тезгу преда мном. Како се смочени качкет не би цедио на тезги, узео сам га у руке. И ту се поново сетих приче Бунар и Џимшира Туховца, ком су, док је болестан лежао на кревету од прућа, његови најмљени копачи, дошавши најзад у једном бунару до воде, послали одоздо капу натопљену том водом.
Бацих брз поглед ка старцу покрај врата. Девојчица, његова унука, седела му је у крилу. Одложивши у међувремену свој и братов рекет по страни и узевши из дединих руку ону кратку шарену кићанку налик недовољно развијеном цвету, везивала ју је за дугме на врху свог качкета и, довршивши тај посао управо кад сам к њима двома погледао, метнула је качкет на дедину главу.
Тада сам старог препознао. То је морао бити Хасан, син Хусеинов, из истоимене Ћамилове приповетке. Обрео се у другом времену и другој географији, али је опет, као у приповеци, седео на истом месту, до врата; и на глави је имао белу капу са шареном кићанком пресеченом до саме капе; и људи су пијући чај (то јест ајс ти) слушали до самозаборава његове приче, у којима оно што би могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо, ни онамо, него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колевци. Додуше, у Ћамиловој приповеци је изнад Хасанове главе увек светлео о клин обешен фењер, а овде је високо над Хасановом главом свиткало око јефтиног кинеског видео-надзора, које ме је без сумње видело онако како сам ја видео њега: црно-бело.
Уто и мој Хасан и девојчица на његовом крилу посташе блештавобели, као да су од саме месечине. Наредног трена такво својство попримише и дечак и продавачица која га је сушила белим пешкиром. Кроз секунд целу црно-белу слику преда мном прекри заслепљујућа белина; кратко још шаренио се цвет-кићанка усред мог видног поља поплављеног белином, па се и он у белини изгуби.
Када су ми се повратили вид и слух, седео сам на плишаном седишту у возу. На крилу ми је лежао отворен лаптоп. Светлост екрана је трнула, белина ворд документа на њему, густо засејана реченицама, сивела је. Схватих да је батерија лаптопа на издисају и кренух да сачувам документ, али справа се пре тога угаси. На затамњеном екрану мутно се одрази лик уврх ког се белело нешто што је могло бити и коса човека који је с причом отишао предалеко и капа. Убрзо воз уђе у тунел и цео купе утону у мрак.
Објављено у часопису Сент, број 69–70, година XXIV, Нови Пазар, 2024, стр. 152–159.
На југозападу Белорусије, на самој граници с Пољском, налази се Брест, једна од две куле истог назива на два супротна краја шаховске табле Европе. Око куле, уз две реке што се под њом састају, шири се велик и леп модеран град. У једном од његових предграђа, недалеко од црквице с једне и бензинске пумпе с друге стране, уздиже се петоспратница боје кајсије, у којој с породицама живе махом чиновници, уз тек понеког трговца, и с по једним возачем аутобуса, гимназијским професором и паром првака уметничког клизања.
Ови шрафчићи и зупчаници, преко потребни (иако лако заменљиви) у механизму сваког савременог друштва, живели су мирно и углавном сложно, укотвљени у лагуни средње класе и задовољни собом. Све док пред њиховом зградом није почело да се збива нешто што их је врло узнемиравало и с чим нису знали како да изиђу на крај. Тачније речено, нису знали како да изиђу на крај с виновником и средишњом личношћу тих збивања.
Да добијете на увид ма какав писани документ о дотичноме, ту би вероватно стајало нешто попут: пол М, средње слово В, возач категорије Б, крвна група 0, година рођења 192… Али осим што те крупно штампане шифре служе за брзу и, у највећем броју случајева, поуздану идентификацију грађанина, оне умеју да наведу и на помисао како је њима речено све што је нужно знати о до тада непознатом нам човеку – и ту престаје потреба за причом о њему. Зато, приче ради, од генералија овог господина за почетак наводим само да му је име Артјом, односно, чика Арћуха (дзядзька Арцюха), како су га звала деца, у чијем га друштву видимо на наредном листићу приповести, који се може узети и као
Скица за портрет
Чика Арћуха је био стасит, једва приметно повијен, лица тамна од честог боравка на отвореном и светлих очију, у исти мах продорних и умиљатих. На себи је и лети и зими имао изношен капут мишје боје и граораст ловачки шешир натучен на чело (кад би шешир скинуо с главе, пегава ћела и горња половина чела блештали су му над остатком лица као месец). Сваке суботе, тачно у четврт до десет ујутру, око сат, сат и по пре наиласка ђубретарског камиона, он је, овлаш се ослањајући о црвенкаст метални штап, долазио из правца Буга пред зграду и натенане, смешећи се деци што би се искупила око њега и дизала грају, развезивао црне кесе с ђубретом у контејнеру и својим штапом испитивао њихову садржину.
Као и свуда у свету где се не умире од глади, где се живи са свешћу о томе да исхрана утиче на квалитет коже и густину костију, као и свуда где је превазиђена борба за кров над главом и води се много рачуна о осветљености просторија и томе да температура у њима не излази из интервала од осамнаест до двадесет два степена Целзијусова, бацало се и што није за бацање. Тако би старац неретко у конзервама исплажених језика затицао и по читаву половину њиховог садржаја, најчешће рибе и паштета, а у теглама по неколико крвавих режњева цвекле, киселих краставчића и феферонки, или остатке мармеладе довољне да покрију и целе две кришке хлеба, који се пак бацао навелико, каткад и после непуног дана пошто би био купљен. И све је то кусао без снебивања, полако и, рекло би се, с великим гуштом, служећи се притом само кашичицом с дугим металним, благо извијеним репом, коју је, умотану у марамицу, носио у дубоком џепу свог капута, и малом олупаном мањерком што му се, начињена од тананог цинка, гнездила на глави, под шеширом, попут голуба. Пошто би завршио с обедом, знао би да ишчепрка из ђубрета и неки пикавац, метне га у своју жућкасту муштиклицу налик кошчици шаке или стопала људског и допуши га до филтера, заваљен, рецимо, у скоро сасвим здраву баштенску столицу која би се задесила у контејнеру, или просто стојећи замишљен. На крају би поново уредно везивао кесе, а столицу и све остало чиме се послужио враћао је како је затекао на почетку.
Очекивало би се да чика Арћуха, тако тих и педантан, никоме не смета (свак је ту, је ли, радио свој посао: једни правили ђубре, други од њега живео). Али житељи пограничних вароши, особито њихових рубних предграђа, неповерљиви су и према странцима крајње конвенционалног изгледа и навика. Отуд станари брестовске петоспратнице нису у створу који петља по прљавштини могли видети ништа до уљеза и штеточину: по угледу на дечје дзядзька Арцюха прозвали су га дзядзька Пацук, чика Пацов, то јест, сматрали су га претњом по здравље своје мале заједнице, нарочито дечице, и хтели су да он, што је пре могуће, престане да навраћа у њихов крај.
Нико се, ипак, није усуђивао да преузме одговорност на себе и отера чика Арћуху. Спречавале су их у томе старчева, упркос свему, достојанствена појава и на тој појави засноване гласине о његовом пореклу и биографији. Причало се, наиме, да је он у своје доба био цењен угоститељ, који је почетком деведесетих постао и власник хотела у неком од црноморских одмаралишта, да би онда доживео банкрот и дошао овде, где га нико не зна, да умре у беди и срамоти невидљив и непознат. Затим су постојале и помало смешне гласине да је чика Арћуха у совјетско време био један од виђенијих инжењера, пројектант десетина мостова од Балтика до Камчатке; међутим, у једном пројекту поткрала му се грешка у прорачуну, мост је пао већ током изградње, уз погибију знатног броја радника, он је услед тога изгубио службу и част – неки кажу, и слободу на више година – и најпосле завршио без икога и ичега овде, на крајњем западу негдашњег пространог савеза. Ишло се у нагађањима дотле да се тврдило како је чика Арћуха био песник и дипломата након Отаџбинског рата, па се пропио, што се извесно време позитивно одражавало на његову поезију, али не и на дипломатију, те је завршио на улици. Но највише присталица имала је прича по којој је он морао бити некакав пензионисани учитељ или професор. На такав закључак упућивале су, пре свега, поуке које је давао деци.
Пошто би се, након ужине крај контејнера, на оближњој фонтаници напио воде, умио се, опрао своју мањерку и кашичицу, па пребрисавши их марамицом вратио их на њихова места, под шешир, односно у џеп, и пошто би затим из другог џепа извадио костолику муштиклицу и у њу заденуо пронађени пикавац, неко од дечака – који, као што је познато, воле да се играју ватром и при себи увек имају, ако не прскалице, петарде или „жабице”, оно бар шибице– припалио би старцу онај патрљак дувана и он је почињао:
„Ти, плавушане, имаш ту, на грудима, некакав број?”
„Тринаест. Тај број носио је Александар Хлеб у Арсеналу.”
„Ма шта кажеш! Бог поживео и њега и тебе! Него знате ли ви, голубови моји, откуд нама баш такви бројеви?”
И стао би да приповеда о индијским, арапским, римским и скандинавским цифрама, о алгебри и важности рачуна.
Другом приликом загледао би се у небо:
„Видите оне облаке тамо? То су вам цируси. Кад њих видите, знајте да нема ништа од кише.”
„Не, чика Арћуха, то је тебе неко слагао. Оно су мућена беланца”, добацио би прву бесмислицу која му је пала на памет неки злочест дечарац, на шта су се остали грохотом смејали.
„Може бити, може бити”, добронамерно би се насмешио и старац. „А знаш ли ти, синак, за шта је добро беланце?”
Или би предавање кретало овако:
„Да ли вам је неко причао шта је овде некада било? Баш ту где је сад ваша зграда? Нису вам рекли? Биле су ту, мили моји, немачке топовске шупе. А још раније, ту су Пољаци коњске штале држали. Не верујете? Ако не верујете мени, питајте њу”, показао би муштиклицом у којој је догоревао опушак на разгранато дрво иза контејнера. „Она се тога зацело сећа: стара је као сви ми овде заједно.”
„Али то је обично тупаво дрво”, негодовао је онај исти, или неки њему сличан, једнако злочест дечарац.
„Не, синак, грешиш. То, додуше, јесте тек једно дрво, али није обично – далеко од тога да је тупаво! То је липа. А липа је, не знам да ли вам је познато, за Старе Словене била свето дрво. Веровали су чак да је у њој настањена вила. То треба озбиљно схватити јер…”
Ту би повукао још један, последњи дим из пикавца и замислио се мало, па убрзо наставио:
„Кад смо код тога, ко од вас може да ми каже нешто о Старим Словенима?”
Оваква и слична предавања у чика Арћухиној Академији крај контејнера била су, укратко, редовна појава. С обзиром на то, не чуди зашто су се становници брестовске периферијске петоспратнице либили да свог „пацова” терају метлом. И постаје јасније зашто су се определили за пасиван отпор.
Чудо
Одлука да се смеће одлаже у атомско склониште уместо у контејнере, све док старац не престане да долази, донесена је једног летњег петка увече, на збору станара. Како је било изузетно топло лето, то је за последицу већ после десетак дана имало паклен смрад, који је стао да се шири из подрума зграде. Ројиле су се муве величине ордена Хероја социјалистичког рада и појавили се прави пацови. Али овог пута претњу по здравље нико није помињао, нити страховао за дечицу. Није било ни потребе за тим јер је чика Арћуха сваки пут са све већег растојања примећивао да су контејнери празни и окретао назад, што је значило да станарска тактика урађа плодом и да се назире скоро окончање „Санитарног рата” и ембарга на извоз ђубрета из зграде, чиме ће опасност од контаминације бити отклоњена.
Крајем јесени то се заиста и десило: старац је престао да се појављује. Станари су огласили победу и радницима комуналног предузећа, којима су до тада плаћали да на својој рути заобилазе ову адресу, великодушно су допустили да из атомског склоништа зграде изнесу до свога камиона стотине црних врећа забреклих од презрелог отпада, на шта су се комуналци међу собом не без јеткости шалили како је овај солитер постао, „иако у озбиљној конкуренцији”, главни лиферант градске чистоће.
Изашавши, дакле, као победници из „Санитарног рата”, станари су у својим топлим становима, уз чај и куповне пироге из паковања од 12 + 1 комада, почели да препричавају своју тријумфалну кампању, неумерено величајући своје тактичко умеће, на ком су им, по њиховом мишљењу, могле позавидети и руске војсковође, које су одбрану своје отаџбине такође заснивале на изгладњивању непријатеља и стрпљивом чекању зиме – с којом су потом удружени кретали у незаустављиву контраофанзиву.
Славље и пословично преудешавање историје од стране победника потрајали су до пролећа, које је каснило, а и по свом доласку било буновно и наступало без апетита и снаге. Што није био случај и са старим знанцем станара.
Чим се те априлске суботе чика Арћуха поново појавио на другом крају улице, зградом је муњевито прострујала вест, која као да је била срочена у некој од сензационалистичких редакција: „Пацов се пробудио из зимског сна!” Победа станара у „Санитарном рату” је поништена. И како се старац, видевши издалека богату трпезу, приближавао контејнеру, тако се линија фронта полако враћала тамо где је била годину дана раније. Поново је све било на почетку.
Није било друге, морао се опет увести ембарго на извоз ђубрета из зграде.
Као да је само на то чекало, пролеће се тад размахнуло. Упекла је звезда и из подрума петоспратне тврђаве боје кајсије почели су да мире гњилеж и распадање. С друге стране, напољу, где се беху расцвркутале крошње и стрехе, потекле воде и као очи новорођенчета умодрело небо, шириле су се ноздрве од мириса липе у цвату – баш оне иза контејнера, о којој је чика Арћуха држао предавање у својој Академији на отвореном – и човеку је од милине напросто долазило да заигра.
Но оно што је прве суботе новог, пролећног ембарга задржало старца пред зградом након што је пришао контејнеру и уверио се да овај зврји празан, то, иако је имало везе с липом, није био мирис, већ мед, прави правцати, првокласни мед, који је, подражавајући смолу, цурио из пукотина коре светог дрвцета.
Станари су беспомоћно стајали иза својих прозора, скривени жалузинама, док је непријатељ на њихове очи, својом добро им познатом кашичицом дугог металног репа, купио мед са стабла и ужинао.
Скептички прст
На збору сазваном за осам сати увече тог истог дана појавила се тек неколицина станара. Пошто се Фомин, књиговођа с првог спрата који је сазвао збор, гласно зачудио тако слабом одзиву, одговорено му је како се људи помало боје.
„Боје се? Чега?”
„Гнева божјег!”, одговорио му је рођени отац, који је живео с њим и његовом породицом и увек се, и у стану и на зборовима, које није пропуштао, оглашавао не тражећи реч и не марећи шта ће ма ко на то казати. „Ви мислите”, обратио се Фомин отац и остатку невеликог скупа, „да дрво тек тако, само од себе, постаје мироточиво? То је знак, знак одозго да нам не ваља работа!”
„Стари”, спустио му је син руку на раме, очигледно се, као и толико пута пре, нашавши увређен јер му је отац пред другима подривао ауторитет (стари је то волео да чини нарочито пред своја два унука), али не желећи да с њим буде грубљи него што је неопходно и тиме га додатно раздражи. „Бог, ако га има…”
„Како то: ʻако га имаʼ?! Јадна твоја мати… Надам се да је још тврда на ушима као што је била за живота и да те не чује отуда.”
„Хм… У реду. Бог, ког јамачно има, грешнике не упозорава знацима и не дели им жуте картоне.”
(Књиговођина спортска терминологија потиче отуд што је он велики део своје ране младости провео јурећи за лоптом, с добрим изгледима да постане истински виртуоз у копачкама и с амбицијом да се професионално посвети фудбалу. Међутим, када му је било осамнаест, на утакмици која је одлучивала о прваку обласне лиге, противнички бек стартовао је клизећи, ђоном, на њега уместо на лопту пред њим и поломио му потколеничну кост леве, убојитије ноге. Осим што је екипа, лишена помоћи најмлађег капитена у својој историји, изгубила ту утакмицу, и капитенова кост је након тога срасла криво, те је он морао да окачи о клин своје копачке и у њих упертлане велике наде. Било је то у освит перестројке и обнове онога што је деценијама пре тога називано опијумом за народ; као дете свог времена, млади Фомин је до тог тренутка био једна од перјаница освешћене православне омладине у Бресту. Али несрећни прелом његове левице изазвао је врежу напрслина и у вери тог младог човека. И од тада почињу његови неспоразуми с Богом, ког је кривио за свој удес, и сукоби и теолошке расправе с оцем налик напред описаној. Фомину оцу су синовљева огорченост и сумња, које су неретко прелазиле у бласфемију, нарочито тешко падали јер је он, пре него што ће постати Фомин отац – док је, дакле, било довољно рећи само Фомин, па да се зна на кога се мисли – провео заједно са својом женом и два шурака осам година у Норилску. Повод за то била је недељна молитва у којој су затечени у колхозном амбару – који су, истина, још њихови очеви памтили као сеоску цркву – а што је окарактерисано као удруживање зарад контрареволуционарних циљева и подлегало је казни принудног рада прописаној фамозним чланом 58 Кривичног законика.)
„Хоћеш да кажеш да Бог не прашта? Да одмах бије? Какав је то онда Бог?!”, гракнуо је Фомин отац.
„Не тврдим да не прашта”, одговорио је Фомин син. „Али кад се чаша преврши и кад његовим праштањима дође крај, Бог показује директан црвени.”
„Требало је ја теби стражњицу да црвеним док је било време!”, устао је озлојеђени старац и демонстративно напустио збор.
Фомин син, ком је по очевом изласку из просторије видно лакнуло, поновио је да оно што се тог јутра одиграло пред њиховом зградом није никакво чудо. Хтео је, сад кад може слободно да говори и кад нема ко да му се супротставља, да напомене и како чудâ нема, јер се неверујућима она не приказују, а верујућима нису ни потребна. Но, уместо тога је рекао само како је од почетка знао да им неко подваљује и како је, обишавши липу непосредно пре овог збора, запазио више трагова који му дају за право.
„Трик, људи!”, дигао је увис свој скептички прст. „И то рђав трик. Чак и мој добри отац би видео да је тако – и то с прозора, не би морао ни да силази – само да из ината не одбија да носи наочаре. Најпосле, ви сте вероватно сви и сами већ увидели да је у питању подвала.”
Збор је без премишљања одговорио потврдно, иако пре ових речи Фомина сина ни сами нису знали шта да мисле.
„Зато морамо пронаћи ту кртицу”, наставио је Фомин син, „тог пацовског рођака и помагача који покушава да нас вуче за нос.”
„Како можеш бити сигуран, Фомине, да се та кртица није и међу нас овде вечерас увукла?”, упитала га је изненада Аверинцева, његова прва сусетка.
Књиговођа, пред чијим сумњичавим оком су главу обарале и бројке, а некмоли људи, загледао се у десет лица пред собом. Нико од њих, међутим, није ни трепнуо. Сви су с нестрпљењем ишчекивали шта ће он одговорити на питање Аверинцеве. А по његовом лукавом осмејку видело се да он одговор већ има и да је сигуран у њега. Наиме, дало му га је управо тих двадесет очеса упртих у њега, очеса у којима није било кривице, па ни разлога да се пред њим обарају и крију.
„Сигуран сам да кртица није вечерас овде, Олга Петровна. Јер тај мисли да је од тебе и мене бољи и неће с нама да се меша. Тим горе по њега!”
„Ма реци ти нама како ми да ухватимо ту хуљу, па ћемо се лако договорити хоће ли му бити горе или боље”, добацио је магистар Андрејев.
Књиговођа је само чекао да му званично доделе улогу капитена и стратега. И не желећи да понавља грешке оних што су водили прву војну против чика Арћухе и веровали у успех дугорочног, пасивног отпора, почео је да излаже план муњевите офанзиве у формацији четири-четири-два, с продорима по крилима и убацивањима из другог плана.
Ватромети, пси, пошта увезана тихим кикотом
Офанзива се показала као добар избор јер су саботера, гимназијског професора физике с петог спрата – у слободно време скупљача лековитог биља, риболовца, пчелара и, како се испоставило, чудотворца – ухватили на делу већ следеће суботе.
Није било још ни свануло. Професор управо беше пришао липи с два килограма меда у амбалажама од жубровке и почео пажљиво да га сипа у „џепове” које је начинио прошлог пута, зарезавши кору на неколико места и нежно је одвојивши за милиметар-два од стабла. (Фомин син је током свог увиђаја приметио ове „џепове” и установио да су њихови савршено равни отвори морали потицати од чврстог, оштрог предмета ergo од људске руке.) Тад су станари поискакали из заседа по жбуњу и иза паркираних аутомобила и обрушили се на професора.
Хтели су да га за сва времена науче памети, да га прописно издеветају, али обзири, исти они обзири који су их спутавали да се непосредно обрачунају с чика Арћухом, нису им допуштали да једног професора, такорекућ угледног грађанина, тек онако туку. Зато су га само гуркали, потезали мало за одећу и чашћавали не одвише зачињеним псовкама.
У тој игри кратких додавања, један играч – комерцијалиста Филипенко с другог спрата, чијој је кћери професор у више наврата бесплатно држао часове математике и физике у свом стану – занео се и начинио груб прекршај нехотице потегавши професора за косу. Дактилографкиња Јаковљева из сутерена то је схватила као „уденут папир у машину”, па је професору сместа откуцала два реда шамара, без прореда. А онда је свој допринос физичком кажњавању професора дала и већина осталих.
Биће да их је након овога, кад су им се главе охладиле, било стид? Не, напротив! Кад се већ све одиграло како се одиграло, више се није могло назад, морало се ићи до краја; људи су још једном, уједињени око наопаке идеје, решили да униште онога који штрчи и сведочи о њиховој нискости.
Тако су током наступајућих месеци дечаци редовно од стране старијих снабдевани ватрометима и подговарани да их испаљују ка професоровој лођи на врху зграде; пси љубимци су довлачени да се олакшају на отирач испред професорових врата, а поједини су у пијанству изводили ту шалу и без помоћи четвороножаца; телефонирали су човеку у пола ноћи и посвећено му дисали у слушалицу; чак два пута је усред бела дана разбијен ветробран његове таврије; плаћено је да се једног четвртка објави његова читуља преко целе странице Брестске газете, чији су примерци потом, увезани тихим кикотом, данима убацивани у професорово поштанско сандуче; нико више с њим није говорио ни у пролазу, колико је налагала учтивост.
Да ли само због овога или и из неких додатних разлога, тек професор се одселио после годину дана некуд на исток. Неки веле и да се замонашио. Тешко је тог човека егзактних наука и заљубљеника у природу замислити у црној ризи, али не треба сметнути с ума да је он, чинећи ствар која се и поред свега мора назвати чудом, на концу био изложен порузи и мучењу, па није немогуће да је свој живот заиста посветио ономе који је имао сличну судбину.
Што се тиче чика Арћухе, он је након што је стабло липе престало да буде медоносно заувек престао да се појављује у овом крају. Није га било чак ни оне априлске суботе у чије је свитање професор укебан. Нико од станара петоспратнице није знао шта се са старцем десило, нити их је то питање нарочито мучило: за њих је било једино важно да су се напокон решили „чика Пацова”.
Понуђени одговори
Фомин отац, смештен после својих све чешћих марифетлука у старачки дом на другом крају Бреста, дремао је пред телевизором ишчекујући квиз који је свакодневно пратио. Када се пробудио, емисија већ беше почела. Представљани су такмичари, што је значило да и није много пропустио. Стога је одахнуо, дохватио полако с ноћног сточића наочаре и метнуо их на нос.
Угледавши у избистреној слици пред собом једног од такмичара, почео је да се врпољи и мршти: чинило му се да га је познавао. Али не од пре три-четири године, кад се дотични хранио из контејнера пред зградом у којој је Фомин отац био подстанар Фомина сина, јер Фомин отац тада није могао с прозора добро видети без наочара копача по ђубрету; уосталом, да је овога знао одатле, вероватно га сада, убледелог, с уредно подшишаном белом брадом и без ловачког шешира, не би ни препознао. У ствари, Фомин отац се сећао тог времешног свезналице, свог исписника или нешто старијег, од много, много раније; упамтио га је тако добро да би сада његов лик, обасјан рефлектором у телевизијском студију и крупно кадриран, препознао и кроз много гушће ткање бора и дебљи слој шминке.
Фомин отац је устао и унео се у екран не би ли се ипак у потпуности уверио да је то онај за ког га држи.
„Нека сам проклет ако ово није… Та он је! Не постоје две такве умне губице! Ех, ех, ти једини од нас не омириса Сибир ономад. Је ли, Арћуха? Де, реци како си то извео.”
Пљунуо је у екран. Пљувачка је погодила баш онај одговор који је Арћуха у том тренутку означио, а који је, дабоме, био тачан.
Сумње Фомина оца биле су оправдане. Пред њим је на ТВ екрану био Артјом Васиљевич Знак, који је потказао своја два брата, сестру јединицу и њеног мужа, Фомина оца, а услед чега су сви они провели од осам до дванаест година на принудном раду. Оно што Фомин отац није знао јесте да је Знак потказивао и сијасет других, деценијама. Постао је стални сарадник НКВД-а с непуних деветнаест, за време Отаџбинског рата, док је са својим батаљоном боравио на фронту, дубоко унутар руске територије. Тада је свој дар да брзо запажа и памти детаље, уместо за доградњу свог, већ тада енциклопедијског знања, почео да користи за уништавање сабораца који би успут пред њим рекли или урадили нешто против државе, рата, народа или Хазјаина. Другим речима, Знак је, много пре него што је постао чика Арћуха и почео да се храни из контејнера, живео од ђубрета, од вишкова и отпадака у људском говору и понашању, од онога на шта људи нису довољно обраћали пажњу и бацали су неопрезно пред њега, да то он онда свари и претвори у деликт вредан робије.
Да, један човек блиставе меморије провео је живот одиста као пацов, ријући по туђој прљавштини, непримећен и незапамћен од стране историје. Али знамо за њега и његова дела ми, то јест ова липа и ја, вила у липи настањена. И знаће још многи пошто полен липе, и у њему мој глас, удахне неко ко ће ову приповест моћи да разуме и преведе на људски језик.
Шта нам је свима чинити с тим знањем – то већ не знам. Као што од својих сестара вила с разних страна, које ми штошта друго јавише путем ветра, лептира и птица, нисам успела да дознам: ни где се Артјом Васиљевич Знак хранио суботом пре миракула с медом и мојом липом; ни где је и како провео године после тог чудесног догађаја, а пре свог појављивања пред ТВ камерама; ни да ли је његов зет, Фомин отац, предузео ишта након што га је, после пола века опсесивног размишљања о њему, најзад препознао на телевизији. Можда није ни потребно да се све то зна јер из ове приповести се чини да превелико знање не мора нужно представљати богатство и врлину, да они што много знају могу бити и те какви бедници. Можда је ТО оно што би, на крају ове приче, било једино важно да се зна. Или је и ТО којешта, па је најбоље остати блажен у незнању? Тешко је бити паметан у овом свету у ком је знање варљиво, а из ког је чудо протерано. На крају крајева, узалуд је трагати за суштинским одговорима и великом памећу у таквом свету, чије приче немају ниједног истинског јунака, ништа збиља колосално и величанствено, где је све сведено на меру смртног човека.
Прерађена верзија приче која је 2012. освојила другу награду „Милутин Ускоковић” за најбољу необјављену приповетку на српском.
Кад сам јутрос отворио очи, спазио сам у процепу над вратима своје потлеушице укљештену румен зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у ових седамдесетак година које памтим нисам пробудио након сванућа: увек би ме пре петлова из сна пренуо тихи унутрашњи бруј – као да ми је тело звоно тек овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у то доба већ увелико будем на реци и да из ње извлачим мреже с уловом како бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.
Но, шта је ту је, помислих. Одоцнио јесам, али ствар нећу поправити додатним губљењем времена на пребацивање себи и размишљање о узроку одоцњења.
До реке сам сишао у толикој хитњи да ми се сенка дваред саплитала и падала у трње крај пута искићено белим козјим прамењем, те морала затим да ме сустиже. Али тај ме призор није зачудио ни изблиза колико оно што је уследило пошто сам се у свом чуну отиснуо од обале. Наиме, ја сваког дана, више од пола столећа, веслам све док ми од скорелих ножних прстију па кроз мршаве листове не пођу мравци, на шта никада не морам да чекам одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју потом, по правилу, пуну рибе извлачим из воде. Сада, међутим, бејах превеслао чак до далеке наспрамне обале и готово целу миљу низводно, разазнавао сам већ и избледеле стегове на градским кулама – а у ногама још нисам осећао ништа! Напослетку сам, први пут у свом веку, бацио мрежу у воду тек да је бацим, насумице, не чекајући знак од свога тела.
Само што је потонула, мрежа је запела за нешто на дну. После дугог кружења око тог места и потезања, превртања и окретања мреже, успео сам да је извучем, сву крваву од масног муља и мрких алги, а при репњаку уплетену око још крвавије, шиљате, кечигасте кациге.
Добар део јутра беше отекао у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурио сам ка граду са својим јединим уловом. Срећом, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми није деловао краће и лакше.
Састругавши колико сам могао згрушану речну „крв” с кациге, чија се површ указа потамнела али глатка, неначета рђом, понео сам кацигу у костретној врећи ка Рибљем тргу. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихови упали образи, подбуле црвене очи и повремено штуцање и подригивање јасно говораху чиме су ти људи заменили редовну исхрану и сан.
И кад нису деловали овако, клонио сам се војника јер су ме безмало сви они, од нашег првог сусрета, сврставали у худоумнике и имали неодољиву потребу да се са мном грубо шале. Шта би тек било кад би видели да доносим да продам некакву старинску, мрљаву кацигу ту где се продају искључиво риба и рибарска опрема? Стога сам ипак разминуо Рибљи трг и запутио се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.
Надомак Главног трга набасах на Јована, звонара Богородичине цркве из Доњег града. Тај је био један од ретких мојих знанаца који су умели и волели да разговарају са мном. Али сад ми се, први пут, учинило да покрети којима Јован покушава да општи са мном не значе ништа; да и он, као већина, држи да је пред мутавцем довољно како било млатарати рукама јер овај и онако није кадар да разуме смислену људску реч; да се вероватно ни приликом претходних сусрета нисмо разумевали, него је сваки своју тесао и читао из гестикулације другог шта је желео да прочита, а не шта је њом стварно саопштавано; да смо удвоје говорили сами са собом.
Сазнање да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погодило ме је теже него јутрошње затајивање веза са својим телом и собом, с природом и светом за који су они што чују глуви. Једва сам дочекао да докончам „разговор” с Јованом и наставим својим путем, или куд било – само што даље од те брадате вране…
*
Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Јерка успевао да испредем мрежу смисла; мој слух је био Дунав у ком се разбистравала замућена Сава његовог говора.
Често се споменем свог потоњег сусрета с Јерком: описивао ми је чуда што су га снашла тога дана; показивао ми агарјанску кацигу коју је из реке изрибао и за коју је ценио, вероватно с правом, да потиче из времена опсаде у којој је он као дечаче, услед поготка из једне агарјанске бомбарде на корак од њега, изгубио слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и сада што никако нисам успевао да му објасним да је поводом овог последњег био у криву. Али очито се над ушћем његовог немуштог говора у мој слух више није белео град који нас је уједињавао у језик разумљив обема странама.
Иако је протекла бујица времена од тада, памтим добро: тај последњи Јерков и мој сусрет одиграо се последњег дана месеца септемврија хиљаду петсто двадесетог лета Господњег. Тек много касније ћу случајно сазнати да је истог дана овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу султана Селима сео његов син Сулејман, који је непуних годину дана потом освојио Београд и оданде раселио нас, Србље.
Памтим и како сам тада, док смо као река робља, у ланцу, спровођени из Београда ка Цариграду, мислио на Јерка ког не бејах видео скоро пуну годину, како сам га тражио очима и радовао се што га не налазим. Алилуја, клицао сам у себи, наш је Јерко испарио из земаљског вида и слуха! Даће Бог да се једног дана, кроз дажд приче, поново спусти на земљу, у свој ослобођени град!
Прва верзија приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.
Слика: Предраг Ристић, Београд у доба деспота Стефана, сериграфија.
Прича се да је један Луковац из Бихора пошао за старовлашким кнезом Јованом Рашковићем еда би се на страни ћесара тукао против султана, те се, све за Рашковићем идући, пребацио у години Велике сеобе у Срем, откуда назад преко Саве никад више није прешао.
Прича се и да је неки Луковац, присилно мобилисан у војску пећког Нуман-паше, приликом боја на Суводолу код Сјенице пребегао Карађорђевим устаницима, па се као један од њих доцније, по пропасти устанка, такође једном засвагда преко Саве повукао.
Момчило Луковац је проживео свој кратки живот пре непун век, али безмало сва сведочанства о њему су магловита и двосмислена као да је и сам живео у легендарним давнинама. Већина тврди да се родио 1917, иако је на споменику над породичном гробницом (у којој нема његових земних остатака) уклесана 1919. као година његовог рођења; у једном документу чак стоји да се родио 1923. године.
Гледао се с неком Гором из суседног села; тој се, кажу, у току једног дана трипут смркавало, а двапут свањавало и зато ју је оставио; кажу и да је неколико месеци потом она родила мртво дете, док други веле да су њена и Момчилова мајка живо новорођенче однеле некуд и вратиле се без њега, каљавих сукања. У међувремену, Момчило је заволео Славицу; слао јој цедуље по псу Пурову; оженио се њом.
Момчило се наводно још пре рата прикључио партији и читао шапирографисане одломке из комунистичке литературе које, на молбу свог мирољубивог оца, није уносио у кућу, већ их је крио у качари, иза рога. По другима, пришао је комунистима тек у току рата. Било како било, изгледа да је у партизане отишао након пада Италије, у јесен 1943. године. Славица је у том тренутку носила њихово прво дете, али ће изгубити трудноћу услед тифуса. Можда је на тај губитак утицало и то што је о Момчилу више пута стизао глас да је погинуо, па, само што би за њим обукли црнину, однекуд би се дознало да је жив.
Након ослобођења Момчило се није враћао кући. Славица га је чекала код његових родитеља још пуне две године, а онда је по њу дошао њен отац да је врати у род. На одласку од Луковаца осврнула се и довикнула: „Почиње вјетар, затворите онај прозор да се не разбије.”
Момчилов отац ће каткад свечери управо у том прозору палити свећу и тихо, кроз сузе, помињати синовљево име.
Годинама после старчеве смрти, скоро пола века након рата, откриће се да му је син заробљен крајем 1943. у борбама око Пљеваља и депортован преко Саве, у логор на Сајмишту, где је погинуо на Васкрс идуће године од савезничке бомбе.
И тако сад из подножја Победника гледам преко, на Сајмиште, и мислим на ујака Момчила; и гледам новобеоградске солитере, иза којих сам, у Студентском граду, донедавно становао; и покушавам погледом да обухватим целу равницу преко, која је и оне давне Луковце прогутала; и гледам како и сунце, крволиптећи, нестаје на рубу те незасите равнице. А све то гледам, и гледајући сећам се, само да не бих мислио о томе како ћу ујутру и сам преко Саве прећи на путу ка Сурчину, одакле ћу се винути преко океана.
Прича је освојила другу награду „Милован Видаковић” 2020. и изворно је објављена у Српским недељним новинама, Будимпешта, година XIII, бр. 2, 14. јануар2021, стр. 9.
За постојање Јовице Особе, магационера, дуго су сви у предузећу знали само по његовом необичном презимену. Ни неколицини нас с којима је колико-толико долазио у додир није било познато како и с ким он живи, дружи ли се и са ким и излази ли икуда, упражњава ли какав хоби – има ли живот мимо радног времена. И тако је било све до прошлог понедељка у подне. Тада је Јовица, износећи на магацинским колицима пакете с робом из производне хале, крај стражњих врата набасао на малу Милицу, мене и Горана, шефа, који смо користили паузу да ту, уз цигарету, попијемо кафу; угледавши нас, Јовица је застао и, без поздрава и било каквог увода, нити чекајући да се неко од нас њему први обрати, саопштио нам:
„Одлазим у петак.”
Горан је стиснуо усне и лупио се по стегну, очито се уздржавши од псовке, да би затим казао:
„Могао си то да најавиш мало раније. Милан на боловању, ти одлазиш…” Горан је, запамтио сам, нагласио одлазиш као да је у питању нека ретка, страна или застарела реч, па се руга Јовици што се њоме прави важан. „А и у суботу треба да се ради, имамо брдо поруџбина. Шта ја сад да радим?! Да измислим радника за три дана?!”
„Не знам”, рекао је Јовица угнувши раменима. „Али ја… Ја, у ствари… Не дајем отказ.”
„Него?”, зачкиљио је у Јовицу Горан.
„Ја… Одлазим”, одговорио је Јовица још одлучнијим тоном него први пут и показао руком у неодређену даљину, махнувши опруженом шаком трипут кратко као сатарицом којом пресеца невидљиву препреку пред собом, а потом је погурао даље колица с пакетима оставивши нас троје занемеле у чуду.
Слутња да нам је Јовица Особа најавио своју оставку не на радно место већ на место на овој планети, слутња коју смо, збуњени и забринути, убрзо поделили с још неколико колега, била је повод да се за овог до тада невидљивог човека наједанпут заинтересују сви у предузећу. Међутим, нико није успевао да с њим самим поразговара. Јер, пре свега, нико од нас троје непосредних сведока његових речи, а још мање од осталих, који су се о ствари обавестили из ко зна које руке, није био начисто да ли нам је Јовица најавио баш то што смо испрва помислили да је најавио. Отуд је било незгодно тек тако повести разговор о томе с човеком с којим пре тога, такорећи, нико никада није разменио више од поздрава. Он се пак са своје стране није трудио да након онога икоме даје икаква додатна појашњења. Наставио је да ради свој посао као да никоме ништа није рекао. Уколико би се у његовој близини неко од нас узврпољио или дао ма какав знак да се спрема да му се обрати, он би се направио да то не примећује и брже-боље се удаљавао. Тако су у том непријатном, чудноватом ћутању између њега и нас пролазили дани и ближио се најављени рок, петак.
Верујем да су многи, попут мене, каткад одмахивали руком и помишљали: јадник, хтео је само да на себе начас скрене пажњу, поиграо се с нама. Или: рекао је оно тек онако, у пролазу, као што толики, сити свега, првоме ко им искрсне пред очи кажу да ће отићи у Тунгузију, на Марс, у материну. Па и поред тога, није се могао пренебрегнути утисак да је, прво у начину на који је Јовица оно рекао нама трома, а затим и у начину на који је и све остале, данима, држао на дистанци, било нечега. Нечега веома онеспокојавајућег, што нас је, мислим, све нагонило да се у мислима непрестано враћамо на тог човека и његову могућу намеру.
Напокон је освануо петак. Јовица се на време појавио на послу. Владао се и обављао своје дужности као ма ког другог дана. Сви смо пажљиво мотрили на њега, али, као и раније, нико није успевао да му ухвати поглед, упути му реч или предузме било шта. Тако је дошао и крај радног времена, а чини што су нас све држале у стању својеврсне омамљености, готово паралисане, још нису биле разбијене.
Једино је Горану, изгледа, тада прекипело, јер је наједном почео да се распитује где је Јовица и да га, не кријући нервозу, тражи по кругу предузећа, очито решен да с њим истера ствари на чистац. Но упркос толиким очима упртим цео дан у Јовицу, овај се већ беше неприметно искрао с посла, испарио из круга.
„Ко га шиша!”, дрекнуо је напослетку Горан црвен од јарости. „Завитлава нас овде целе недеље… И нек завитлава, ево њему педале! Масловарићу, зови ми одмаʼ оног твог сестрића. Реци му да дође ујутру да ради уместо овог говнара – имаће мали плату колʼко је тражио!”
Разишли смо се кућама. Али сумњам да је икога држало место. Ја, рецимо, с посла нисам ни ишао право кући: на кружном току, уместо да аутом скренем у своју улицу, ухватио сам се крака што се спуштао ка кеју и крају где се, проверио сам дан раније у нашој евиденцији запослених, налазила адреса Јовице Особе.
Скренуо сам у Јовичину улицу и, тражећи број шеснаест, почео да успоравам. Ипак, пре него што сам доспео до солитера над чијим се улазом налазио тражени број, учинило ми се да преко пута видим паркирану Горанову црну октавију, те сам само продужио и након стотинак метара скренуо у уличицу лево. Паркирао сам се испред кафића који се ту налазио и ушао унутра. Поручио продужени еспресо. Испијао га четрдесет минута. Потом сам кренуо пешке ка Јовичиној згради.
Не знам да ли је она октавија заиста била Горанова. Углавном, више је није било онде где сам је раније спазио, па сам, одахнувши, застао пред Јовичином зградом.
Већ се беше спустила ноћ и у становима су горела светла. Тек покоји прозор био је замрачен. Нисам могао знати да ли је неки од њих Јовичин.
Пришао сам улазу зграде. На интерфону није било типке с натписом Особа. Још десетак минута сам разгледао околину и напрегнуто ослушкивао, у нади да ћу по неком суптилном знаку моћи да закључим да ли се у згради збило ишта необично. Најпосле сам отпешачио назад до свог аута паркираног у оној споредној уличици и одвезао се кући.
Целе ноћи нисам тренуо. Јутрос, у суботу, на посао сам кренуо са стрепњом и несносном главобољом. Иако сам тамо обично стизао међу првима, око пола сата пре почетка радног времена, овог пута ми је пошло за руком и да закасним неколико минута. Одмах ми је пало у очи да на паркингу предузећа нема Горанове црне октавије, која је још одавно морала бити ту. То је било последње што сам видео пре него што осетих како ми нешто заптива дах и потонух у таму.
Прича изворно објављена у часопису Бокатин дијак.
Насловна слика: Леа Игнатијус, Прозор у ноћи, 1988.
Хартог Вертхајм, стаклорезац из Ротердама, мрзео је све до Бога. Замрзеће тако, још док су били у утроби, и своје синове близанце, од којих ће један умрети заједно са својом мајком дан након порођаја, о зимској краткодневици 1837. године; млађи син, по имену Абел, доживеће дубоку старост.
У Абелу су се састале све племените особине предака које су Хартога заобишле. Због тога ће га отац с временом све више мрзети и одлучиће, када младићу буде петнаест, да га узме за свога шегрта и обучи га стакларском занату, знајући да га не може казнити горе од тога. Но Абел није имао намеру да се помири са судбином коју му је отац наменио и да се дуго задржи код њега у радњи. Говорио је у себи да ће се пре преклати комадом стакла него продавати целог живота прозоре као Хартог.
У зиму 1853. године, после вишемесечног шегртовања, Абел је ипак уместо овог мелодраматичног сценарија изабрао да од очеве до опипљивости кристализоване нетрпељивости, од дијамантске оштрице његове мржње, тихо побегне у Амстердам, где узима часове цртања код једног ученика Јана Круземана и, кад томе дође време, уписује се на Краљевску академију лепих уметности и студира сликарство.
Абелу током студија моралну и финансијску подршку пружа његова нона Јудит, кришом, често поткрадајући свога сина, Абеловог оца. Јер она се живо сећала радње сликарског прибора коју су она и њен покојни муж Јозеф, Абелов деда, отворили четрдесет година раније, да би је убрзо потом затворили уз губитак и дугове отплаћиване још много година након Јозефове погибије код Ватерлоа; и на основу Абелове одувек уочљиве склоности и дара за ликовно представљање, те његове непоколебљиве решености да живот посвети уметности, она ће предосетити да је дошао час да њен и мужевљев трговачки фијаско буде искупљен; њихов неуспех, мислила је, заправо је био цена будућег унуковог успеха и треба све учинити да се та компензација до краја оствари. Осим тога, њој је Хартог био камен на срцу, кастиг за њену забрањену љубав према ашкеназу Јозефу, и Абел – тај понешто сетни младић али с њеном медитерански врелом крвљу и њеним очима чулним и угаситим попут пролећне галицијске ноћи – дошао јој је као мелем на рану и као закаснели благослов; он, унук, био је брижни син каквог није добила у Хартогу, а ког је, иако сама није тако сматрала, отпочетка заслуживала.
Премда је Хартог био – да се послужимо фразом његовог славног суграђанина Еразма – quam si dura silex, тврд као кремен, Хартогова плућа ће се мало-помало сасушити као труд и, неколико година након одласка од куће његовог јединца, паклено тињање угљена који је тај човек носио у грудима уместо срца занавек ће згаснути. Тада се Абел из Париза, где захваљујући краљевској стипендији и тајним новчаним пошиљкама ноне Јудит беше наставио школовање започето у Амстердаму, враћа у родни Ротердам. Ту током предстојеће зиме слика чувени нона Јудитин портрет: упркос строгом реалистичком приказу, што је последица година проведених на академији и потоњег копирања старих мајстора из Лувра, ово платно одише субјективношћу и топлином, који недвосмислено сведоче о синовљевској љубави и захвалности што их уметник осећа спрам модела.
По очевој смрти и повратку у родитељски дом поткрај јесени 1859. године, Абел борави у Ротердаму око годину дана. Све осетније пробадање у његовим грудима опомиње на туберкулозу, од које му је и отац умро, те он одлази на неколико месеци у Зандворт, мало место на морској обали надомак Харлема, које се одликује климом пријатнијом од ротердамске и чије становништво у то време још живи претежно од рибарења.
Сусрет с људима и животом какве до тада није познавао оставља на Абела снажан утисак. Његово дело трпи значајне промене: палета му се помера од тамне, рембрантовске, ка сивљим тоновима, а уместо дотадашње обраде библијских и античких тема и сликања рушевина, које су стара романтичарска опсесија, он на својим платнима приказује призоре из свакодневице рибара и сељака, њихових жена и деце. „По занимању за рустично”, бележи Дуранти, „Вертхајм је близак Милеу. Али док Миле слика миран сеоски живот, село с Вертхајмових платана носи печат беде и меланхолије.”
Абелова слика Самоћа је, према наводима утицајног британског часописа Athenaeum, „најдирљивије остварење” на међународној изложби у Лондону 1862. године; на Тријеналу у Генту 1868. тријумфује делом Докери у крчми; путује у Давос и Карлсбад због нових здравствених тегоба.
Од средине 1868. године поново је у Паризу, граду својих студија и нових струјања у уметности, али и великих политичких превирања, чији је епилог рат с Прусима. Пошто по Бизмарковом наређењу француска престоница бива засута бомбама, Абел се, огорчен, враћа у Холандију.
Наредне четири деценије, с краћим прекидима, проводи у Хагу, где његово дело даље еволуира. Све чешће слика мртве природе и пејзаже. Сиво коначно постаје његова боја. Један ондашњи критичар приметиће како је Абел „песник сиве а светле Холандије, с којом се не могу поредити ни тмурна Енглеска, ни атмосфера под оловним париским небом”.
Абел посећује Париз по трећи и последњи пут 1900. године, када на Светској изложби његова Јеврејска свадба добија златну медаљу. Његов повратак рембрантовској палети на овој слици послужиће анонимном аутору чланка у једном тадашњем алманаху као повод за следећу метафору: „Доследан својим почецима, Вертхајм нам једну живописну, фолклорну церемонију даје у мрким тоновима, као да слика затрованом крвљу из отвореног прелома векова.”
Признање, једно од највећих које уметник може добити, одаје му се и неколико година касније, када део сталне поставке фирентинске галерије Уфици постаје његово дело Сцила и Харибда, стара тема обрађена на нов, вертхајмовски начин.
У седамдесет седмој години живота, у предвечерје Великог рата, Абел напушта Хаг и заувек се усидрава у Ротердаму, својој матичној луци. За време рата, док грађанска Европа, обневидела од умора, челиком, ватром и блатом слика аутопортрет, и сам Абел убрзано губи вид.
Године примирја – он и његова домовина избројаће их двадесет и две – Абел проводи у потпуном мраку. Умире у породичној кући у улици Бомпјес у сто четвртој години.
Светло
Претходни одељак састоји се махом од извода из већ постојећих биографија Абела Вертхајма, које мање-више све говоре о њему на један те исти начин. У ствари, недостатак биографија огледа се у томе што човек читајући их често има утисак да чита обдукциони извештај: биографски подаци и године пописују се попут расходованих људских органа, попут делова леша који као да никада нису били здружени у целину и носили у себи живот. Другим речима, биографије се састоје из низа чињеница које су у лабавој вези и једне с другима и са ширим контекстом, са својим узроцима и последицама – који су, опет, или погрешно препознати, или рђаво растумачени, или чак изостављени у потпуности. Најбоље ће, према томе, бити да кренемо испочетка и да редом и с дужном пажњом анализирамо Абелов, како се то каже, живот и дело, уз посебан осврт на пропусте његових биографа. Тако ћемо, надамо се, избећи исхитрене закључке и тривијализације којима писци биографија умеју да буду склони, а у крајњој линији, моћи ће да се преиспита и закључак који је Абел, након столетног самопосматрања, донео о себи, закључак толико ужасавајућ, који баца тако тамну сенку на бит човека, да се не усуђујемо да га прихватимо пре него што га овде, још једном, осветлимо и сагледамо са свих страна.
Џејмс Веб, Рибарски бродови у Ротердаму у сутон, 1875.
II Наличје
Кромпири
Абел се одвајкада налазио – као у неким чељустима – између леденица очеве сенке и срче у коју му је отац разбијао сваки сан. Уз то је већ као дечак примећивао како га, поред тих, обичном оку невидљивих оштрих чељусти изнад и испод њега, окружују саме хоризонтале и вертикале: рамова прозорâ и огледалâ из очеве радње, рафова, колонâ у књигама пословања, степеникâ, оградâ, фасадâ од опеке, стубова и греда, стабала дрвећа, уличних светиљки, олукâ, димњакâ, градских торњева и крстова, громобрана и ветроказâ поврх њих, ивичњакâ и колосекâ, ветрењачâ, каналâ, мостова, гатова, светионикâ, јарбола, застава, једара, весала, ужади, дизалицâ, водених бразда, таласа и линија обзорја. Уметници попут Мондријана или кубиста почеће готово цео век касније да рашчлањују свет сложених форми на основне геометријске елементе, али ни међу њима неће бити никога ко ће у тако раном узрасту као Абел, и с толиком јасноћом, уочити да је свет у својој основи мрежа водоравних и усправних линија и да то може да значи само једно – кавез.
У знак побуне против ћошкасте и зубате крлетке у којој се затекао, он ће опсесивно почети да црта квргаво-обле гомоље кромпира. (Као зрео уметник, Абел ће се често враћати мотиву ове поврћке, нарочито у варијацијама на тему сељачког обеда, којима ће се дивити и Ван Гог, те делимично под њиховим утицајем насликати Људе који једу кромпир, једно од својих првих великих дела.) Ту и тамо се помиње да је захваљујући овој „кромпир буни” први пут дошао до изражаја Абелов цртачки таленат, и то је све што се каже поводом односа овог уметника и кромпира. Нигде ни помена о томе да некако у то исто време, преко Северног мора и острва у облику старице у наслоњачи, те још једног мора, на острву гдекад називаном смарагдним, а које добрим делом живи на кромпиру, почиње да хара „кромпирска болест”, узрочник катастрофалног подбачаја рода кромпира, услед чега ће наступити глад која ће у наредне четири године отерати што у смрт што преко океана милион и по Ираца.
Винсент ван Гог, Људи који једу кромпир, 1885.
Многи ће се смејати што се усуђујемо и да помислимо како између Абелових уметничких почетака и несреће једног народа иза седам мора и седам гора постоји веза. Јер пре свега – рећи ће они – Абелови цртежи, иако тек дело детета, спадају у уметност, творевина су духа, и само у сфери духа и могу имати некакво значење и утицај, док су, на другој страни, кромпири par excellence део физичке стварности. Нећемо овом приликом трошити речи на то како између уметности и стварности не постоји увек јасна граница. Скренућемо само пажњу на чињеницу да кромпир не расте ни у врећи, ни на трпези, ни у људском стомаку, под којима се подразумева поменута стварност, већ у утроби земље, где се духовне силе и физички свет укрштају и прожимају као нигде другде. И упитаћемо: не могу ли и таленат и уметност потицати одоздо, из подземних предела, и бити у извесној врсти сродства и натприродне повезаности с кромпиром?
Спочитаће нам се даље да су, осим што по својој суштини припадају различитим световима, Абелови цртежи и ирски кромпир били раздвојени и у физичкопросторном смислу, и то хиљадама миља. Ми на то узвраћамо: а колики је домет у миљама једног уметничког дела?
Најзад, неки циник приметиће и како је кромпир који је „позирао” Абелу морао бити холандски, док је куга погодила онај ирски. Али, питамо ми, зар не би кромпир последњи од свих намирница требало да зна за нације и границе?
Камење
У биографијама стоји да се Абел, након што је као младић побегао у Амстердам, вратио у завичајни Ротердам тек након што му је отац умро. Из тако саопштеног податка, а имајући у виду пре тога поменуту нетрпљевост између старијег и млађег Вертхајма, закључује се да Абел није желео да види оца нити да зна за њега док је овај жив, и да је чекао очеву смрт како би се вратио кући.
Да ствари нису стајале сасвим тако јасно је из најмање два сведочанства, која, по свој прилици, нису позната Абеловим биографима иако се налазе у лако доступним мемоарским белешкама његових ондашњих париских познаника, од којих је један био тада јавности још непознати књижевник Емил Зола.
Према овим сведочанствима, Абел је, на вест да му је отац озбиљно болестан и везан за постељу, заложио део свог сликарског прибора и сва платна која су се затекла у његовом малом париском атељеу, у ком је и становао. На тај начин прибављеним новцем подмирио је неколико заосталих кирија и, рачунајући да се његово одсуство из Париза може одужити, платио је још две кирије унапред не би ли задржао атеље. Спаковавши наврат-нанос своје једино боље одело и нешто чистог рубља и најнужнијих ситница, најмио је кочију на Тргу Вендом, надомак ког је пре тога и набасао на свог млађег пријатеља и поштоваоца Золу, и испричао му о болести свог оца и томе како је морао да заложи своја дела не би ли прибавио новац хитно му потребан за пут. На поласку је кочијашу обећао масну напојницу у случају да се до сутрадан увече домогну Ротердама.
Иако се кочијаш својски трудио да заради обећану награду, већ на трећини пута задесила их је олуја, једна од оних што за више дана прекидају и саобраћај између суседних кућа, некмоли између удаљених градова повезаних трошним колским друмовима. Тако је Абел морао да проведе у гостионици на француској граници два дана и две ноћи пре него што је олуја посустала и пут могао да се настави. То је било сасвим довољно да не стигне да оца види живог и измири се с њим.
Кад је напокон стигао у Ротердам, схвативши да је задоцнио чак и на покоп, Абел излива потоп горких суза на очев гроб и камење које је онде, по јеврејском обичају, положено уместо цвећа. Тај призор, по патетици достојан Старог завета али и библијски истинит, за Абелове биографе далеко је и од замисливог.
Можда не би било тако да су правилно протумачили један други призор, који није неопходно замишљати јер је уцртан на опипљивој, унеколико трајнијој и поузданијој подлози од платна људске маште. Реч је о скици угљеном на хартији, пронађеној после Другог светског рата под рушевинама куће Вертхајмових.
О овој скици проучаваоци Абеловог дела донели су, управо, два закључка. Први, тачан, гласи да скица потиче из уметниковог раног периода, са студија или из времена непосредно након њих, и тај закључак донет је на основу још неиздиференцираног, касније препознатљивог вертхајмовског поступка, као и на основу старости подлоге. Други закључак јесте да је на скици представљена разрушена француска тврђава, како је недатирано и несигнирано дело накнадно и насловљено.
Разлог за овако трагикомичан други закључак лежи најпре у тумачевој лењости и аљкавости, на шта указује већ сама његова употреба флоскуле о „старој романтичарској опседнутости рушевинама”, коју ће потом Абелови биографи некритички преузимати и понављати као папагаји. Јер да је тај први, несрећни тумач иоле пажљивије осмотрио цртеж, морао би запазити над „француском тврђавом” – начето сасушеном воденом мрљом али и даље прилично јасно – хебрејско слово хе. Дабоме, тумач би био у недоумици да ли је ово хе почетак имена Хартог или је ту у својству броја пет, као део исписа пет хиљада и неке године по јеврејском календару; али за њега би било ван сваке сумње да је то знак уклесан на надгробној плочи, односно, да је „тврђава”, у ствари, мала гомила камења на хумци Абеловог оца.
Резимираћемо: да су Абелови проучаваоци и биографи ваљано обавили свој посао и дознали све гореречено, слика његове жалости за родитељем била би им не само замислива него и једина логична. У сваком случају, не би могли да тврде – као што сви они на један академски увијен, а дубоко непоштен начин чине – да је Абел дошао да на очевом гробу заплеше.
Али оставимо за тренутак пострани брљотине тумача и биографа и пређимо на главни разлог нашег бављења Хартоговом смрћу. Наиме, пошто је Абел начинио скицу очеве гробне хумке – а то је очито било недуго након Абеловог приспећа из Париза у Ротердам, док је хумка још била свежа и увелико покривена задушним камењем – пошто је Абел, дакле, насликао очев гроб и гомилу камења на њему, која је била израз поштовања и сећања заједнице на покојника, у говору поводом Абела помињаће се његов проблематичан однос с оцем, али име и живот Хартога Вертхајма остаће непознати све до наших дана. Као да је сећање на њега Абеловом сликом камења било убијено.
Старица у наслоњачи
Један догађај у потпуности измиче пажњи Абелових биографа. То је смрт његове ноне Јудит непуних годину дана након Хартогове смрти.
Зашто би за живот чије је време тек долазило била важна једна смрт којој је био куцнуо час? Можда зато што се Абел прибојавао да је он одредио тај час, јер је Јудит издахнула у својој наслоњачи истог трена када јој је портрет довршен, док се аутор потписивао у доњем левом углу. Временска подударност стављања тачке на један потпис и тачке на један живот могла је, наравно, бити случајна. Али Абел, као изабраник муза и син изабраног народа, није веровао у случај. Уз то, он је одавно подозревао како с његовим молерајем није све сасвим чисто; нонином смрћу, која се одиграла пред његовим очима и штафелајем, та се сумња само продубила, а током наступајућих година и деценија постаће дубока попут рана задатих комадима очеве кристализоване мржње, све док се на крају у ту паклено дубоку сумњу, као у калуп, не излије бодеж кристално јасне истине.
Зандворт
Скрхан због губитка оца, човека за којим је само широка и осетљива природа налик Абеловој могла жалити, а затим и ноне Јудит, која је Абелу била једина истинска и мајка и отац; додатно морен сумњом у чистоту свог стваралаштва и порекло свога дара (сумњом чије му је сечиво рило по грудима и у фронцле му парало дах, што биографи виде као зачетак плућне болести наслеђене од оца, иако се зна да је сушица стаклара Хартога била изазвана механички, стакленом прашином, а не биолошки, бактеријама и генетиком, и иако и сами биографи тврде да је Абел био ивер која је пала светлосним годовима далеко од кладе, те да је презиме било једино што је наследио од оца); сатрвен, једном речју, својом коби, Абел одлази, како нас његови биографи и обавештавају, на неколико месеци у Зандворт. Тамо проводи много времена у шетњама, на ваздуху у ком се осећају со и дах западног ветра као и у ротердамском, али који за разлику од овог још није загађен великим светом. Избегава да ради – додуше, само првих неколико недеља, пре него што почне да се упушта у разговор и склапа познанства с локалним становништвом, махом рибарима. Тада настаје његова велика серија радова с мотивима из рибарског живота.
Овде се намеће питање како се Абел усудио да поново слика када је већ наслућивао да тиме може нашкодити насликаном. Објашњење је једноставно: он није сликао рибаре, већ њихову беду, ту пошаст која људе лишава лица и имена, стапа их у једну масу, коју најпосле у себи раствара и као помије просипа у сливник историје. Сходно томе, погрешна је и тврдња да на Абеловим сликама из овог периода преовлађују социјалне теме зато што су се у њему „сусрели и укрстили натуралистички утицаји са студија и призори злопаћења понижених и увређених”, како се наводи у једној биографској белешци о њему. Прави узрок његове нове тематске оријентације јесте то што је схватио да свој дар, ако је и од ђавола, не сме одбацивати, јер га уз пажљиво и одговорно руковање може искористити у племените практичне сврхе – примера ради, за сузбијање беде и патње људске.
Као што се може претпоставити, Абелов ризик се исплатио: не само што након настанка његових нових слика ниједном зандвортском рибару није зафалила длака с главе, већ они од тада почињу да се враћају кућама са све већим уловом; штавише, њихове мреже постају и мале и малобројне за ловачку срећу која почиње да их прати. Фортуна ће убрзо почети да им се смеши и кроз друге делатности, па ће Зандворт поткрај столећа бити познатији по плажама и – веровали или не – по узгоју кромпира него по риболову. Тако ће немаштина становника овог шармантног места бити као кичицом пометена.
Плажа у Зандворту на разгледници с почетка 20. века
Син изабраног народа
Абел је своју некорисну работу, свој малерозни молерај, окренуо на корист људима и наизглед доскочио својој коби. Па ипак, то му није прибавило очекивано задовољство и душевни мир. Његов вајкадашњи утисак заточеништва у свету-кавезу, након низа личних губитака и несрећа, метастазирао је у виду осећања потпуне изопштености из тог света. Ово малигно осећање, ком, чинило се Абелу, нема лека, представљено је, као на рендгенском снимку, сликом данас познатом под називом Син изабраног народа, који ће јој много година касније наденути Јесаја, ауторов син склон иронији, и сам сликар, али и ликовни критичар, писац сатиричних комада, новинар, страствен мачевалац итд.
Дело приказује самог уметника како пред вратима сеоске куће седи на шамлици у згужваном, олињалом оделу, зарастао у браду, развучен и мрк попут мрље на крпи којом се васиона убрисала након велике нужде. Насупрот осталим Абеловим оновременим сликама, замишљеним тенденциозно, као оружје и чаробни лек против људских недаћа, ово остварење настало је без сличних амбиција, сасвим спонтано, у даху (то јест, у снопу фронцли у које је био исецкан мајсторов дах). Упркос томе, и ова слика постаће лек, чудотворна шарена пилула против онога што је чинило главни предмет слике, а што је било и именовано првобитним називом датим јој од стране аутора, који иначе није много марио за насловљавање својих дела. Кратко и јасно, Абел је по повратку из Лондона, где је дело Син изабраног народа, тада насловљено као Самоћа, било обасуто хвалом, упознао Ану Херцберг, с којом ће се венчати наредне, 1863. године.
Мадона
Абел се у Анином загрљају и окриљу своје нове породице најзад осећао спасеним. Како је растао Анин трбух, расла је и његова љубав према тој жени и плоду у њој. А као да је од тога растао и свет-кавез, чије су се решетке кривиле и ломиле: тескобе је нестајало, трагични губици су заборављени, ране зарасле, сумња усахла.
У опијености љубављу и поносом – коктелом с којим не ваља претеривати јер то изазива завист богова, нектаропија – Абел ће своју драгану и тек рођеног синчића овековечити на слици Мадона из Харлема. („Синчић” ће ову слику у своје време прекрстити у Мадону из Харема, наводно омашком, а у ствари свесно алудирајући на непостојаност очеве моногамије.) Овај флерт с музама, агентима нектаропија, ово поновно попуштање стваралачком нагону, имаће, као што се може претпоставити, кобне последице по насликану светињу Породичне среће.
Три мудра краља
Бежећи од куће и улоге мужа и оца, које му постају несношљиве, Абел бива све редовнији посетилац ротердамских бирцуза и бордела. Зближава се с лучким радницима, већинском странком у оба поменута дома лумпенпарламента. Коалиција с њима изнедриће платно Докери у крчми.
На овој слици видимо три мушкарца средњих година, раздрљених кошуља, широких чакшира и у кломпама, како седе за столом на ком су, налик растовареним теретњацима, укотвљене чаше и флаше. Премда ће син Јесаја овој тројици, у свом маниру, наденути имена Балтазар, Каспер и Мелкиор, није нам познато како су се господа звала. Али очито је, на основу минуциозног приказа њихових лица и одеће, и по њиховим уморно насмејаним очима упртим у посматрача, односно у оног који их слика, да они нису, попут рибара и сељака са зандвортских платана, део безименог пука, већ да су индивидуализовани, отети из анонимности, да за сликара имају имена.
Иста та индивидуализована лица наћи ће се током варљиве јесени 1868. у побуњеној руљи на ротердамским улицама; иста три пара очију заувек ће се склопити након интервенције војске. О томе опет дознајемо од добро обавештеног Јесаје, који сумира догађај следећим речима: „Балтазар, Каспер и Мелкиор, три мудра краља с очеве слике, нашли су се међу малобројним жртвама палим у тој мини-револуцији, којој су крила дали тешки услови рада, мале наднице, повећање пореза и јефтин џин, а након које је уследило буђење у бљувотини и с главобољом.”
На срећу или несрећу, Абел у то доба не зна за удес своја три камарада јер је већ одраније у Паризу, свеже разведен и заражен пошто је претходно, шврљајући лево и десно, црткајући својом обрезаном писаљком по дволисницама рент-а-дама Ротердама и реконвалесценткиња с којима се сусретао по европским бањама, доцртао на своју крвну слику несташне клице сифилиса.
Кастор и Полукс
О Абеловом другом боравку у Паризу много се нагађа, а ретко шта се погађа. Биографи, пипајући слепачки по архивској грађи, напипавају нешто о повратку Абелове самотне бољке, али не кажу ни реч о оној срамотној, о томе како се допутовавши са својим домаћином у Париз, такорећи међу своје, ова бољка сасвим повукла.
Да се није срамотна бољчица пред бројношћу, разнородношћу и раскоши паризлијских паразита и сама посрамила, па се повукла?
Шалу на страну, узрок њеног чудесног повлачења највероватније је у вези са сликом Пољубац, тренутно изложеној у њујоршком музеју Метрополитан, а насталој 1868/69. године у Паризу; на њој су приказани уметник и костур у страсном загрљају. Овим пољупцем је, изгледа, као пољупцем Јудиним, Абел обележио Смрт, након чега су његови животни сокови њу раставили од њега и отплавили је низ матицу времена готово до средине наредног столећа, где ће се они двоје коначно заувек састати.
Рекосмо да су биографи, претурајући по Абеловом другом париском раздобљу, напипали нове туморе његове самотне бољке. Зачудо, биографи су у овом случају потпуно у праву: под утицајем зрачења Града светлости, што Париз постаје баш тих година, речени тумори заиста поново пропупљују у Абелу; он се клони раскалашног живота престонице дотрајавајућег Царства. Када не ради поруџбине – које га прехрањују, али које слика без апетита, без икаквог става према насликаном (срећом по насликано) – он најчешће борави у сиротињским четвртима, где издалека слика уџерице и блато помешано са животињском и људском нечисти. Садејство Хаусманове урбанистичке ренесансе, која је била у јеку још за Абеловог првог боравка у граду, затим пруских топова, који ће тек имати да проговоре, и, нипошто на последњем месту, Абелових пејзажа, начиниће убрзо од ових делова Париза само стару разгледницу, souvenir, мртву прошлост.
О озбиљности Абелове самоће можда најсликовитије говори податак да је он чешће виђан у зоолошком врту него у позоришту, крчмама и на париским излетиштима. Тамо портретише звериње, које обичан становник метрополе посматра и доживљава као расад егзотике и даљине, а он, мајстор Вертхајм, као нешто познато и изузетно му блиско. Јер ти чудни, невесели створови ту беху у туђем свету и окружени решеткама – као што је он био откад је знао за себе.
Посебно дуго задржавао се покрај кавеза Кастора и Полукса, слонова љубимаца целога Париза. Можда су га враћали у време пре него што је знао за себе и будили у њему успомену на његовог брата близанца, који је живео непун дан (назовимо то Абеловим елефантијазисом памћења). Било тако или не, Абел је приликом посета овом пару слонова имао обичај да кроз решетке пружи длан, с ког би потом они сурлама кусали невидљиву мȁну, а што сада, у накнадном оживљавању те слике у машти, делује као да су усисавали некакве наносе и спрудове из његове линије живота. Бројни Парижани, чијој пажњи познати сликар особењак и његов редовни ритуал нису могли да промакну, описивали су како је Абел приликом тог „храњења” слонова гледао животиње у очи нетремице и с неким сетним смешком. С обзиром на нашу претходну опаску о спрудовима и линији живота, усудићемо се да тај његов поглед протумачимо као захвалност исцељеног и сажаљење према исцелитељима, који су на себе преузимали бол исцељеног.
Абела ће почетком 1871. године, током последњих дана пруске опсаде Париза, поразити вест да су након коња, паса и мачака, након антилопа, камила и зебри, и Кастор и Полукс убијени ради меса за изгладнеле грађане.
Поводом овога наилазимо на још једно занимљиво место код Јесаје (чији дневнички записи пронађени почетком овог миленијума у његовој кући у калифорнијској Пасадени представљају, признаћемо најзад отворено, наш златни рудник бизарних података о животу и стваралаштву његовог оца). На том месту Јесаја наводи како је Абел под старост тврдио да, иако своја два париска пријатеља сурлаша никада није насликао, одговорност за њихову смрт ипак сносе он и његова уметност. Јер, образлагао је остарели уметник, док је слонове гледао онако помно у очи, они су у његовим зеницама опажали себе, свој одраз – слику, која их је усмртила.
Кривица због убиства Кастора и Полукса, а не Бизмарково варварско бомбардовање, биће, дакле, истински повод Абеловог бекства из Париза у освит осме деценије деветнаестог века.
Мени једног париског ресторана за Божић 1870: у понуди су врсна вина и јела од егзотичних животиња
Муљ крви
Запањујућа је доследност с којом биографи, кустоси и њима сродни стручаци преписују једни од других сумњиве митове, противречне податке и очигледне неистине. Та доследност је једино што њих одваја од патолошких лажова, који не могу да одоле да једном испричану лаж, ма колико она била избрушена и савршена, не наките још мало сваки пут кад је причају; за патолошког лажова његова је лаж дело у сталном настајању, платно на ком треба вечито нешто доцртавати и префарбавати, док се већина биографа и историчара уметности односи према прикупљеној грађи као према божјој речи уклесаној у камену таблицу, и једино што они могу и смеју јесте: да је прекопирају на мекшу и лакшу подлогу.
Једна од оваквих окамењених неистина односи се на временски блок од преко четрдесет година, за које се вели да их је Абел „с краћим прекидима” провео у Хагу. Тим прекидима посветићемо касније пажњу какву заслужују. Пре тога ћемо казати реч-две о томе како је Абел провео ово силно време у граду који је изабрао за своју нову луку.
Хаг је, без икакве дилеме, главни центар холандског сликарства седме и, нарочито, осме деценије деветнаестог века. У њему се окупљају најбољи француски и немачки ђаци, настављачи романтичара који беху тргли холандску уметност из стогодишње учмалости и следбеници Барбизонске школе што је четрдесетих година у европско сликарство унела свежину. Може се говорити чак и о заједничким цртама такозваног хашког сликарства, као што су руралне теме или „топло сиво”, чија улога није да истакне појединачне фигуре и површине, већ да дочара општу атмосферу дела; јер код сликара ове школе, како се то често истиче, тон преузима примат над бојом.
Несхватљива је, међутим, општа тежња да се целокупно Абелово стваралаштво утопи у његов хашки период, при чему би све пре тога требало да буде само припрема и трагање за сопственим изразом – напослетку ваљда пронађеним, по парадоксалној логици проучавалаца, у изразу једне групе, у усвајању постулата једне сликарске школе. Не, господо! Натегнуте су паралеле које проналазите између Абеловог опуса и дела оних који су одиста типични „хажани”; код сликарства Абела Вертхајма нема ничега типичног, он је посве самосвојна појава. Разуме се, ни он није могао живети и стварати независно од свог времена и окружења (као што ни време и окружење, видели смо, нису могли да буду лишени утицаја Абела и његовог киста); зато он и долази у Хаг, свестан да је то у оном тренутку епицентар нових кретања у сликарству. Али одвећ је његов корак био дуг и слободан да би га могао усагласити с кораком епохе и марширати упоредо са својим савременицима; сувише је овај уметник био далековид да би се задовољавао дурбинима што добацују до Барбизона и једног Париза који нестаје.
Није, рецимо, тачно да Абел „све чешће слика мртве природе и пејзаже”, како гласи још једна тврдња биографа коју смо навели на почетку приповести. Истина, он се окушава у тим жанровима по доласку у Хаг, у нади да ће на тај начин сузити делокруг своје разорне кичице. Али пошто наслика јабуку, њу ускоро насели цела колонија црва; пчела која статира на минијатури Лале у вази већ следећег се тренутка удави у шољи чаја; чим почне да слика ветрењаче, ваздух се умири као у гробници; слика неба над динама код Схевенингена призове облаке и пљусак (чак ће и обичан свет приметити да, након што на улици или у пољу спазе човека који на леђима прти штафелај, а под мишком боје и четкице умотане у кабаницу, уследи погоршање временских прилика, па ће се говорити, кад год се нагло натмури: „Echt Wertheimweer – право вертхајмовско време!”). Због свега овога Абел брзо одустаје од тематског поста и одлучује да, кад већ не може да уопште не слика, а не може јер је даром жигосан и јер му је стварање насушна потреба, и када је јасно да кичицом убија, онда треба да убија све без разлике, демократски.
Такође је нетачно да „сиво коначно постаје његова боја”. Абелова палета није у сродству с „топло сивим” тоновима једног, на пример, Јакоба Мариса. За Абелове боје се пре може рећи да нагињу ка хладно мрким, ка некој тињајућој, светлој нијанси под којом се наслућује црно. Или, како овим поводом о Абелу пише његов син Јесаја, чије речи увек имају жаоку, али жаоку која никада не погађа далеко од суштине:
„На свим сликама из његовог зрелог доба уочљиво је једно или више замагљења, налик тобожњим аветима с фотографија што у то време колају по спиритистичким кружоцима. Свако од ових замагљења као да је изнутра осветљено бледим пламеном. Али треба бити крајње опрезан у погледу улоге и карактера овог осветљења. Оно не потиче од некакве илуминације ʻиз висинаʼ. То су чирићи гноја, који се црпи одоздо, из мрачног муља крви.”
Јесаја овде по ко зна који пут алудира на демонско порекло уметности свога оца. Мада, по нашем мишљењу, вероватније је да су ови благо зажарени „чирићи” на сликама били одсев ватрица распириваних клицама полне болести, које претходно нису биле искорењене, већ се само беху повукле у дубоку илегалу, у „мрачни муљ крви”, одакле су сада полако почеле да излазе и да, подмећући у Абелу те своје мале пожаре, постепено помрачују његов ум.
Крст
Вратимо се најзад „краћим прекидима” у Абеловој дугој хашкој епизоди. Чињеница је да Абел по досељавању у Хаг није волео да путује, а и кад би некуда отпутовао, не би се све до повратка у Хаг дотицао боја и четкица, па чак ни оловке, изузев ради уписивања у књиге гостију. Али зато су путовали често и далеко његови снови. А он, мучен њиховом сликовитошћу, не успевајући да их задржи унутар кавеза своје лобање, преносио их је на платно и ослобађао њихово тамно дејство, које је попуњавало оно мало празног, светлог простора међу густим решеткама света-кавеза.
Тако ће у првим данима претпоследње деценије века сањати непознатог високог човека крупних плавих очију, светлосмеђе косе, зализака и бркова, одевеног у униформу украшену покиданим карикама ланца уместо ширитима и ордењем. Насликаће га како га је видео у сну, до испод појаса. У марту исте године, крај Јекатеринског канала у Петербургу, цару Александру Другом, који је раскинуо вековне ланце кметства у Русији, бомба атентатора пресећи ће ноге на истом месту као и доња ивица његовог портрета завршеног који сат раније, на другом крају континента, и потписаног изнад те ивице, лево, са А. Wert.
Године 1897. Абел ће на основу једног кошмара насликати великог орла како, раширених крила, лежи мртав у снегу. У исто време ће, под покровитељством шведске Краљевске академије, краља Оскара и индустријалца Нобела, трочлана експедиција кренути балоном с острва Свалбард ка Северном полу. Неповољне ваздушне струје приземљиће их много пре циља. Сви чланови посаде – од којих је један био Нилс Стриндберг, рођак великог драмског писца – скончаће у мукама, исцрпљени трихинелом којом су се заразили једући месо уловљеног поларног медведа и дотучени хладноћом. Њихова тела, као и остаци балона који се звао Орао, биће пронађени више од тридесет година касније.
Балон Орао непосредно након принудног слетања на лед – фотографија развијена тридесет три године пошто ју је 1897. снимио Нилс Стриндберг
Након што је наудио царском руском, источном орлу и оборио овог нордијског, Абел ће се кичицом устремити и на једног јужног орла; погодиће га њом готово дословце у лету. Наиме, насликаће две људске силуете које, сличне пару откинутих белих крила, падају с висине. Боја на завршеној слици још се неће честито ни осушити, а српског краља и краљицу усмртиће официри и бацити њихова тела с дворског балкона на тло, где ће их додатно избости бајонетима – до опипљивости кристализованом мржњом.
Деветсто осме Абел ће сневати, и затим сликати, Источно небо у пламену. Будући да, осим године, није познат прецизнији датум настанка ове слике, нисмо сасвим сигурни која је од две претпоставке изнесене у Јесајиним дневницима тачна: да је том сликом најављена Тунгуска експлозија, када је падом метеора спржена трећина Сибира, или анексија Босне и Херцеговине, што је било увертира у рат који ће спржити Европу.
Концем исте године довршетак дела Сцила и Харибда поклопиће се са снажним земљотресом чији се епицентар налазио између Сицилије и Калабрије, у морском теснацу којим су у античка времена господарила митска чудовишта из наслова слике. Потресом изазвани морски таласи и рушевине прогутаће седамдесет пет хиљада становника Месине и још двадесет пет хиљада на супротној, калабријској обали.
Три године касније Абел ће, још знојан од сна, почети да слика замућену воду каналâ, за које ће током рада подозревати да су амстердамски, мада није искључивао ни могућност да се вратио на место давног злочина, у Петербург. Крај рада на слици означиће пак почетак епидемије колере у Венецији, која ће доћи главе, међу осталима, и извесном Фон Ашенбаху.
У рано пролеће идуће године Абел ће од иња једног сна начинити Ледену белу звезду – пророчку слику сусрета леденог брега и до тада највећег путничког брода, власништво компаније White Star Line.
Две године потом у сан ће му долетети – и одатле се на платно преселити – један орао, стари знанац, и један гавран. То ремек-дело, чији наслов Принцип слободе настаје касније, као пригодна игра речима сина Јесаје, показује нам како мали гавран, готово пиле, кроз решетке свог света-кавеза зарива кљун у срце маторог орла што, гордо ширећи своја олињала крила, у канџама носи кавез с гавраном. Сада је, наравно, јасно да је ова слика била алегоријски предложак за атентат који ће младић по имену Гаврило Принцип извршити на надвојводу рођеног из мућка хабзбуршке орлушине.
Видимо да се зло чији је инструмент био Абел пружало, у ствари, на све четири стране света, исцртавајући преко карте Европе крст. Нажалост, Абел у стању све дубље помрачености ума неће схватати да је Европа овај крст понела веома давно, а да јој га је он само придржао за корак-два на њеном дугом путу ка Голготи.
Излаз
Абел се пред сам Велики рат враћа у родну кућу, своме Ротердаму, Капији Европе. Претпостављамо да у тој „капији” жели да види излаз, и из Европе и из живота, што су за њега синоними пакла. Јер он је своју судбину разумео отприлике овако: дат ми је пупољак талента, коме нисам могао да ускратим топлину своје душе, на шта је онај који ми је дао пупољак и рачунао, пошто добро познаје људску природу и зна да човек не може одолети нагону стварања ни када то значи нечије уништење; а када се у мени пупољак од топлине коју сам му пружио растворио у цвет – из њега је излетела љута оса.
За Абела више није постојала ни трунка сумње да му је отпочетка подваљивано. Он је, каткад несвесно али чешће свесно, одувек био крвник. Веровао је да је чак и свога брата убио тиме што је био његова слика и прилика.
„Онај који је одмах умро био је Абел, он је био оригинал!”, наводи Јесаја речи које је његов стари отац говорио у бунилу. „Ја сам Каин! Копија! Тек једна слика! Тако је: слика, слика Човека, који стојећи над понором ништавила пружа руку Свету, па се тек онда баца доле, повлачећи Свет са собом.”
Абел напокон одлучује да сврши са собом, и то на тај начин што, једне ратне зоре у неутралној Холандији, почиње да слика свој први прави аутопортрет, који ће, због гротескно приказаног лика старца, подсећати на последњи аутопортрет Рембранта. Овај се покушај самоубиства ипак изјаловљује јер се на слици није нашао Абел, већ Абелова визија Абела, његово око у ком је био одражен он сам. Стога Абел том сликом успева себи да одузме само вид – срећна околност која ће га у годинама што су му преостале осујетити у даљем сликању и злочинству.
Абел се, целих тридесет пет година после првог покушаја самоубиства, убија случајно, усмеривши једног мајског јутра хиљаду деветсто четрдесете године објектив фото-камере своје праунуке Јудите ка себи, слепом и одавно потонулом у сифилистичарско лудило; начињена лудачки невина слика себе даровала му је дуго прижељкивану смрт. На црно-белом снимку је изнад његовог лика, попут нимба, лебдела панорама Ротердама, коју је објектив такође случајно ухватио кроз прастари, Хартоговом руком израђен прозор испред ког је Абел седео у тренутку фотографисања. Сутрадан је Ротердаму добро јутро пожелео Луфтвафе.
Центар Ротердама након бомбардовања 14. маја 1940.
Тексту је припала награда „Лаза К. Лазаревић” за најбољу необјављену приповетку на српском језику 2014. године.
Насловна илустрација: Џејмс Веб, Поглед на ротердамску луку, 1876.
Јозеф Вертхајм се одважио на чин на који се у ротердамској ашкенаској заједници и тада, почетком напредног деветнаестог столећа и епохе еманципације, још увек гледало као на скандал библијских размера: загледао се у сефарткињу. Име јој је било Јудит де Кастро. Њени су у Ротердам дошли неколико деценија пре Вертхајмових, из Нанта, у ком се беше посумњало да нису католици за које се издаваху, те да у тајности и даље практикују Мојсијеву веру; допутовали су, наводно, истим бродом којим је дошао и Мигел дʼЕспиноза, будући отац знаменитог философа. Оно што пак није мит и под знаком питања беше богатство Де Кастрових. Били су деоничари Источноиндијске компаније и трговали су дуваном, свилом и дијамантима. Али и да су, као што нису, прихватили Јозефа за зета и раздрешили своју гојну кесу, Јозеф на њихов новац не би полагао ни пет пара. Тај младић је био спреман да, заобилазећи круте друштвене норме и ризикујући да буде прокажен и искључен из заједнице, уложи све на црно Јудитиних очију. И, гледано из његове перспективе, добио је јер је Јудит, и сама кренувши заобилазницом – око родитељског благослова и свог страха пред неизвесном будућношћу – пристала да пође за њега.
Живели су спочетка тешко, од пламена узајамне љубави, јаког плавичастог пламена који топи злато, али који ипак није ни злато, ни сребро, ни хлеб. Радњица сликарског прибора, за коју је Јозеф покушавао да добавља скупе боје из Енглеске и најваљанија платна, ткана у ривалском Антверпену, доносила је само губитке и врло брзо је пропала. Јудитин вез је ишао споро и тешко се продавао. Неретко су гладовали. Јудит је изгубила две трудноће.
Боља времена за њих почињу за владе „краља Лодевејка”, како су га називали у Холандији, односно Луја Бонапарте. У намери да сви становници Холандије добију једнака права (и обавезе), овај либерални владар, непослушна марионета свога брата, доноси закон по ком први пут и Јевреји могу бити у војној служби. Јозеф Вертхајм с лакоћом пролази обуку и најпосле бива произведен у пешадијског капетана, а чин и лепу официрску плату задржава и по укидању француске управе и повратку Оранских; бори се на страни Седме коалиције против славног брата „краља Лодевејка” код Ватерлоа. Артиљерија, која је и прославила амбициозног Корзиканца, целог јутра је импотентна јер је тло исувише влажно и меко, па ђулад у њега улећу као у живо блато и бивају лишена прилике да остваре своју намену и распрсну се у ватромет смрти. Ипак, један француски пројектил од дванаест ливри проналази острвце чврстог тла пред капетаном Прве холандске бригаде Вертхајмом. Силина експлозије откида капетану леву половину грудног коша и руку. И он, заправо, бива сахрањен без срца.
„Живео је без памети, па нека мртвује без срца”, говориће доцније Хартог Вертхајм за свога оца.
Хартог, чији су се преци по женској линији искрцали на ротердамске докове заједно с прецима Баруха Спинозе, као да је био неслана шала неког преводиоца Спинозе на језик генетике, то јест очовекотворење Спинозине тврдње да тело није ограничено мишљу, нити мисао телом. Имао се, наиме, утисак да се фатална Јозефова рана пренела у душу нерођеног Хартога и да је на тај начин тело оца, онакво какво је покопано, ограничило мисао и дух сина: Јозеф је умро без срца, али – Хартог је без њега рођен.
Откако се искрцао на докове живота, за све је тај имао само презрив поглед и отровну реч. Оца, ког није упознао, мрзео је што је јефтино продао главу – у ствари је „поклонио европским главоњама”, чије „зађевице није требало да га се тичу”; мрзео га је што није поживео довољно дуго да се упознају, па да може да га мрзи tête-à-tête. Мајку је такође мрзео јер је „устала из свиле и кадифе да би легла у костретну постељу” његовог оца; мрзео ју је што га је родила, тим више што је то учинила на постељи од неадекватног материјала. Оне што немају мрзео је зато што немају, а оне што имају зато што или не дају или расипају. Фућкало му се на просвећеност минуле епохе, гадила му се цмиздравост његовог доба и унапред је презирао све што ће доћи. Очима није могао да види болесне и кљасте. Подсмевао се здравима што су охоли у своме здрављу. Замерао је глупима што су глупи, паметнима што попуштају. Бесмислено му је све што се на овом свету дешава, све куди и свему се руга – те речи које изговара Еразмова Moria као да су се односиле на Хартога ротердамског.
Демони наслеђивања нису мутили само по „крви”, већ и по „млеку”: човеку који се свему ругао, наругали су се, дакле, и по мајчиној линији. То су постигли удесивши да Хартогов позив буде стакларство и да тако унук трговаца брилијантима и свилом преживљава секући мајушним дијамантом стаклене плоче и глачајући их рупчићима од јефтиних имитација свиле. Да иронија буде већа (а и за то су се морали постарати неки демони), чињеница да је Хартог израђивао прозоре и огледала значила је да један мрачњак обезбеђује грађанству видело и да један мизантроп омогућава људском соју да се огледа и воли себе.
Гледано из угла конвенционалне генетике, у Хартогу, ипак, није било његових родитеља ни од корова. Све што је код њих било лепо и племенито, или претерано и трагично, њега је заобишло у широком луку. Истина, био је својеглав на оца и горд на мајку, али, рецимо, уместо одважношћу и частољубљем, као Јозеф, живео је водећи се готово искључиво малообртничким рачуном; Јудитина рафинирана чулност у њему је добила одраз хладноће помешане с нерасположењем према свима и свему. Воденоплавих очију и неког оловно-оливинског тена – као да га је сваки удисај ваздуха који удишу и други тровао – Хартог се чак и физички разликовао од мајке и оца. Имао се дојам да и није потицао од њих, већ се родио из пољупца тмолог Северног мора и цеђи западног неба.
Хартог је, као и све друге, мрзео и своју жену Матилде, коју је одвојио као што лав одваја најслабију антилопу из крда и с којом се венчао управо не би ли уз себе увек имао некога кога ће мрзети кад нема кога другог, ко ће му бити мета кад његове отровне стрелице промашују све остало. Малокрвна и додатно раслабљена тим отровом, она ће, доневши на свет близанце, сутрадан издахнути; живу Галатеју ће мржња Хартога стаклара, Антипигмалиона, претворити тако у мртву слоновачу и прах.
Хартог умире у својој четрдесет петој од сушице, али не изазване ваздухом који је морао делити с другима, како би се могло помислити, већ дугогодишњим удисањем стаклене прашине. Вољом случаја или, поново, некаквих демона, његов број година живота и узрок смрти подударили су се са Спинозиним, премда је с тим својим честитим сународником, разуме се, имао мање заједничког чак него и са својим оцем Јозефом – од ког јесте поживео нешто дуже, али и напустио овај свет с органом мање. Јер, осим без срца, Хартог је, ето, скончао и без главнице плућа.
Мирко Јовановић 