Беседа поводом књижевне награде „Лаза К. Лазаревић”

Велештовани, ем веледраги господине Лазо,

Пре свега, опростићеш што сам са тобом на ти, али зазорно ми да се викам са својтом. Ти се, наравски, питаш каква смо сад то ми, наједном, својта. Твоја сумња је на месту, јер кад се неко издигне тако као ти, у трен ока стекне тушту пријатеља и тма рођака; кад је неко на пиједесталу попут тебе, цео народ би да се с њим ороди, окуми или се барем склони под његов скут. Али ја нисам од тих инстант пријатеља, рођака и штићеника. Ти и ја смо заиста одвајкада фамилија. Ево како:

Писца не доносе роде зване радионице креативног писања, нити папагаји знања, не доноси га голуждраво пиле талента, далеко било орлушина пуке амбиције. Писац се рађа, да простиш, из страсних ноћи, из знојавог гужвања лектире. Тако ти је и мене као писца родила, а затим и одгојила, моја лектира. А заметак моје „озбиљне” лектире била је књижица пожутелих листова и исподвлачених непознатих речи и имена ликова, на чијим је корицама био лик мушкарца са „наполеоновском” брадом и брковима и помало сетноводњикавим, помало тињајућетуберкулозним очима, испод ког је на црвеном пољу, белим латиничним словима, писало: LAZA LAZAREVIĆ, PRIPOVETKE. Наиме, када сам ишчитао доступну ми дечију књижевност и први пут се у библиотеку у свом малом месту уписао као тзв. одрасли, ово је била прва књига коју сам позајмио. И чим сам у књигу заронио, већ у првој причи, у „Швабици”, препознао сам нешто своје; у оним сада већ чувеним тачкицама, у којима има приче у најмању руку колико и у исписаним речима, угледао сам своју књижевну ДНК.

Мило ти је, кажеш уз онај свој осмејак, али осећам да сумњаш да ово што рекох доказује икакву чвршћу везу међу нама, камоли крвно књижевно сродство. А шта ако ти рекнем да је у мојој првој зрелијој прози отац главнога јунака био човек-домаћин, па постао коцкар на прилику твога газда Митра, а да су у мојој првој приповеци ликови били један студент медицине, који – гле чуда! – веома наличи твоме Миши Маричићу, затим један сањар, врло вероватно потомак твога Јанка Вертера, и девојка у коју су ова двојица били заљубљени, полусрпкиња-полуфламанка, полуналик Ани Швабици, пола Марији Вертеровој?

Да, да, признајеш, моје су креатуре, можебити, далеки потомци твојих јунака. Али ни то не видиш, велиш, као богзна какав доказ нашег сродства. Е, па добро, кад најзад морам све до краја рећи, онда овако: отац оног мог првог несрећника, коцкар, није се дозвао памети као твој Митар, но је прокоцкао и памет, па напослетку и живот, а онај мој студент медицине бранио је село, породицу, традицију, а завршио као пластични хирург, нигдениковић и белосветска битанга. Заобишао их је, као и већину остале моје чељади, хепиенд којим су благословени сви твоји јунаци. Тачније, моји ликови одбацили су хепиенд твојих ликова, својих предака. То сам, у ствари, ја одбацио твоју идеју спасења и одрекао се твога оптимизма. Читај: изневерио сам те и издао. А где ћеш већег доказа да је неко иста крв од издаје!

Још када ти саопштим да је и прича поводом које сам сада овде, и захваљујући којој сам добио прилику да ти се овако обратим, део будућег циклуса прича које се баве ни мање ни више него наслеђем – од кога се не може побећи јер крв, иако није вода, увек као вода нађе пут, процури кроз неку црвоточину у времену, у логици, у насипу, дође до човека и потопи га – када ти то саопштим, и сам ћеш увидети да је овде исувише „случајности” у игри, да међу нама постоји исувише спона да бисмо били странци или пуки кореспонденти.

Ако ми и даље не верујеш, шта да ти кажем – није првина да преци сумњају у своје потомство. Уосталом, мој доказни материјал је ионако овим исцрпљен, те ћу, веровао ти да смо своји – не веровао, морати најзад да пређем на главни предмет овог мог обраћања теби.

Хтео сам, заправо, мој Лазо, да ти се поверим. Да ти кажем – да ме је стид. Стид ме је, пред овим добрим овде људима, јер сам у овим тешким данима за њихов и твој Шабац и за целу земљу дошао поводом ове, твоје и моје – ствари књижевне. Осећам се као да сам човеку голу и босу, који стоји на цичи и ветрометини, дошао да продајем пертле и држаче за наочаре. Или као они комендијанти Шопаловићи, чељад још једног твога рођака, Симовића, који усред окупације, док људи гладују и бивају бивени, играју Шилерове „Разбојнике”. Ти си ономад у „Вертеру“ показао шта мислиш о Гетеу, Шилеру и свом том немачком романтичарском пренемагању. Можебити и ових неколико мојих последњих речи теби звучи као пренемагање. Али ја се заиста осећам, ако не као прави разбојник, а оно као глумац који игра „Разбојнике”, и који се пење на бину док људи проклињу судбину пењући се на кровове и чуке еда би се спасли од воде; осећам се као комендијант који хоће рефлекторе док многи немају струју, који тражи да му се аплаудира док су људима руке у блату из кога ваде своје покућство и свој мал.

Па што сам онда долазио и што се и даље бавим овом нашом „комендијом” кад је већ тако како кажем, питаш ме. У томе и јесте оно најгоре, Лазо: морам. Ја морам да играм, па макар и разбојника. Ја живим за игру, или боље рећи: захваљујући игри. Опростићеш, мој добри докторе, што ћу искашљати мало патетике, али ако бих престао с игром, престао бих и са животом. Као Аска нашег великог рођака Андрића. Као бата-Симовићеви Шопаловићи. Као наша прародитељка Шехерезада. Игра је – мој насип. Слабост тога насипа се, ево, сада показала: набујала стварност растргла га је као паучину. Живот, и цео мој свет, потопљени су…

А ја и даље играм. Изнова зидам тај јалови насип и црпем иза насипа продрлу воду; та је вода као крв из малопређашње приче нашла пут, пут до мене и мога света, и све ми обојила у иловачу, такође врло сличну крви. Црпем воду из својих подрума и стружем крваву иловачу са својих фасада. И стид ме је, не зато, наравно, што све то мојим подрумима и фасадама нарочито не помаже, већ што још мање помаже подрумима и фасадама овога града и ових људи овде. Знам, ти ћеш ми рећи да ће кад се град, земља и људи опораве од поводња, свет можда бити сувише сув без насипа налик овом мом, кроз које увек помало цурка, сувише пресан без игре, без ове наше залудне работе. Не мораш то да ми говориш. Не мораш ми говорити, управо, ништа – мени је довољно што ме слушаш. Макар и као странца. Не мораш ме, мој докторе, тешити – знаш да ми комендијанти сами себе утешимо и лако се од стида излечимо. Зато ме пусти, док се то чудесно излечење не деси, да се стидим. Заслужио сам. А заслужили су да се пред њима стидим и ови људи.

Драги пријатељи, опростите што сам вам био на сметњи и што сам вам од слабе вајде. Хвала вам што сте упркос свему ту.

Хвала и теби, Лазо. На свему. И опрости и ти.

Београд, јун 2014.

Мирко Јовановић

Беседа изговорена на 50. Дисовом пролећу, маја 2013, годину дана након добијања награде Млади Дис

Поштовани домаћини, колеге песници, драги пријатељи,

Желим овом пријатном приликом да вам се обратим са неколико убогих, али мени важних и, чини се, неопходних речи.

Схватимо ли литературу као свет – а ја је тако схватам јер, не узмите ми ову незанимљиву географију за зло, само у литератури за мене постоји одговарајући однос кисеоника, водоника и азота (не случајно званог и душик), само танани, плаветни озонски омотач литературе није још сасвим људским гадом изгризен и може и даље да ме заштити од погубних зрачења – схватимо ли, дакле, оно што се непрецизно назива уметношћу речи као планету равноправну са тамном планетом непрецизно названом Стварност, онда је све што је до данас створено у тој и таквој Литератури некаква Европа, а оно што ће се у Литератури тек родити – то су још неиспитани, загонетни континенти, Атлантиде и Индије.

Пре него што сам се отиснуо ка својим Индијама, дуго сам се потуцао по напред реченој Европи планете Литература. Могао сам до миле воље и на сав глас викати „Ја сам Кристифор Колумбо!” – нико на мене није обраћао пажњу јер им то име и презиме беху сасвим непознати и не говораху им, још, ама баш ништа. Био сам такорећи нико и ништа у Паризу и Лондону – у Паризу, где сам одседао код сјајног типа по имену Шарл Б., код тобожњег грофа Де Балзака и у богато опремљеним одајама сиромашног исељеника Џојса, и у Лондри пустој, где ме на стан примаху истински лорд – од куће Бајронових, затим часни Вил Шекспир са својим лудама и емигранти Црњански и Пекић. Био сам мање од нуле где год се бејах задесио, од Балкана до Балтика, од Исланда до Малте, од Јалте до Гибралтара. Али иако сам био тада нишчи, нисам клоњавао духом. Почео сам озбиљно да се припремам за књижевног поморца и да учим: од шјор Алигијерија како се баланс лађе постиже тако што се на једну њену страну стави лагана лира а на другу топови ангажмана, од слепог кир Хомера како се навигира између Сциле мита и Харибде истине, од слепог Вишњића како се оком душе читају небеске прилике и звездане мапе; како се кроз ноћ скупљу вијека плови показао ми је монах Петар Његош, маневру званом плетисанка учио ме Костић Лаза, пловидбу на весла, на мишиће, демонстрирали ми горостаси Гете и По, Попа ме упутио у управљање пловилима из категорије орахове љуске, да је најбоље за посаду бирати часне и поуздане сведоке рече ми Киш Данило, Хармс Данил рече случајеве, а Драган Данилов тачна привиђења. И штошта друго важно за морнарење по широким и непредвидивим водама Литературе ме научише многи други књижевни матрози, гусари, викинзи, гондолијери, рибари и господари мора. Након дуге обуке, помисливши да сам спреман да кренем на велико путешествије ка Индијама, одважих се да за благослов и малу флоту бродовља од папира замолим најмоћнијег господара литерарног копна и мора за ког знавах, милошћу божјом цару Владиславу, у књижевном монаштву прозваном Дис.

Шта је на моју молбу одговорио овај суверен (узгред, само се суверенима попут њега клањам, док самодршце и велможе са планете Стварност сматрам тек нужним злом, које, као и свако зло, не треба преко мере и без такта изазивати, али које треба добро држати на оку, то јест никако му се не клањати, јер га тиме губите из вида)? Шта ми је, дакле, рекао овај цар кога смо чекали (и дочекали)? Одговор на то је чињеница да сам сада овде. Намеће се питање: а где сам ја то? Јесам ли допловио до својих Индија, или се искрцао на Америке које су се неочекивано испречиле и које нисам тражио? Или сам можда само доспео на оно што се претерано лирски, а опет, наравно, непрецизно, назива књижевним небом? Најпре ће бити да сам негде између ово троје, у тежишту троугла чија су темена Индија намере, Америка судбине и небо сна. И ту, ни на земљи ни на небу, као факир левитирам. Али боље је ваљда бити факир него факин који из блата планете Стварност немоћно блене у небеса и звезду Даницу, која и није звезда, већ такође планета, планета Литература.

Да закључим овај курс незанимљиве географије са основама аргонаутике и надриастрономије и да кажем све ово на још незанимљивији, али пристојнији и разумљивији начин: благодарећи поукама добијеним од Владислава Петковића и других мојих Великих учитеља, и захваљујући награди која носи Дисово име, зашао сам на свом маленом броду од папира у воде Литературе. Ту ћу покушати да се чврсто држим свога курса, с надом да ће моја душа остати неутопљена у оба смисла, односно да се неће ни одвише утоплити, а ни утопити.