На Тргу пјесника у Будви вечерас Јовановић представља роман „Између црних поља”. О свом дјелу, стваралаштву, књижевним фестивалима, публици, наградама, књижевности уопште, али и инспирацији и будућим плановима, говори за „Вијести”
Књижевни програм фестивала Град театар наставља се вечерас гостовањем писца Мирка Јовановића који ће на Тргу пјесника у 21 час представити свој роман „Између црних поља”.
Модератор вечери је писац и критичар Радоје Фемић.
Фемић истиче да посљедњи роман Мирка Јовановића, „Између црних поља”, представља довршену романескну цјелину у којој се конституише слика једног мјеста и времена, илустрована судбинама књижевних јунака који дијеле специфично, (а)типично животно искуство провинције.
„Наглашавајући да својим књижевним текстовима врши пјесничку, а не историјску реконструкцију имагинарног Акова, приповједач сугерише присуство различитих традицијских линија које су оставиле најдубљег трага у животу појединца и колективитета. Најпримјернија илустрација наведене појаве јесте породица Маковић, која представља изданак једне менталитетске матрице, конституисане дуготрајном потребом за прилагођавањем и опстанком на динамичном простору Лимске долине. Нимало случајно роман почиње детаљним описом хотела Санџак, чија соцреалистичка архитектоника представља метонимију послератног развоја и живота вароши у чијем центру је саграђен. По препознатљивом реалистичком маниру, приповједач се примарно концентрише на дочаравање екстеријера, да би потом наративни опсег редуковао, усмјеравајући га према аковској породици Маковић и нарочито према повлашћеном лику, Ивану Маковићу. Симболичке аналогије, које су успостављају на релацији Париз – Аково, оживљавају спознање о судбинској истовјетности која јунака сустиже једнако у метрополи као и у простору подбјеласичке вароши. Иако би се могао сагледавати у контексту жанровских специфичности романа о одрастању, Између црних поља представља, прије свега, социјални роман-хронику, чије просторно-временске координате имају аутентично структурно значење”, забиљежио је Фемић.
Мирко Јовановић рођен је 1985. у Бијелом Пољу. Објавио је збирку пјесама „Каменолом” 2012. године, роман за дјецу „Перо птице додо” 2018. и роман „Између црних поља” 2020, а у разговору за „Вијести” најављује и још један нови роман и збирку поезије. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
О свом стваралаштву, књижевним фестивалима, публици, наградама, књижевности уопште, али и инспирацији и будућим плановима, говори за „Вијести”.
Трг пјесника у Будви у оквиру фестивала Град театар мјесто је на коме су говорили неки од најзначајнијих књижевника из Црне Горе, региона и свијета. Колико и да ли то обавезује? Како размишљате уопште о књижевним фестивалима?
Говорити у граду који је, упркос плими бетона и буке која га опкољава и плави, очувао свој древни лик и шарм, и у ком постоји трг посвећен пјесницима, причињава ми задовољство. Када се томе придодају традиција фестивала Град театар и имена оних који су прије мене говорили на Тргу пјесника током година, природно је да се осјећам и почаствованим и обавезним да овдје будем, како се то каже, најбоља верзија себе. Што се тиче књижевних фестивала, они представљају, по мом мишљењу, један од ријетких преосталих начина да се на књигу и писце скрене пажња колико-толико шире јавности и да књижевност, барем накратко и на једном мањем простору, добије одјек и значај који је имала у свијету до прије неку деценију.
Добитник сте многобројних важних награда, колико су Вама оне важне?
Слично фестивалима, награде накратко скрећу пажњу јавности на књижевност и обезбјеђују дјелу или писцу ком су додијељене понеког новог читаоца. У томе је њихов највећи значај. Поред тога, књижевна награда је као коцка шећера што се даје коњу који је истрчао добру трку не би ли истрчао бар још неколико таквих.
А мишљење критике и публике?
Не вјерујем у умјетност ради умјетности, у књижевност отргнуту од времена и простора у ком настаје, у писце који разговарају сами са собом и које не разумије нико сем њих самих и шачице професора. Отуда сматрам да је суд публике изузетно важан. То, наравно, не значи да публици треба подилазити, бити свима и на прво читање до краја разумљив. Књижевност, и када се служи најједноставнијим језиком, говори у шифрама. Она вјежба читаоца да препознаје и тумачи шифре, и то не само књижевне, подстиче га да чита између редова, да критички размишља о свијету у ком живи. Нажалост, хара пандемија некритичког мишљења – у ствари, немишљења уопште. На ту бољку није имуна ниједна сфера људског духа, па тако ни наука о књижевности и књижевна критика. Критички текстови данас служе или за идеолошки обрачун с писцима или, чешће, као пука реклама књиге – робе коју ваља продати. Но, има и даље књижевних критичара чија промишљања о књижевним текстовима имају смисао и тежину јер служе – једино књижевности. Суд таквих критичара и те како уважавам, они су глас савјести и путоказ.
Омиљени писци су Вам Андрић, Црњански, Ман, Пекић, Толстој… Кога цијените од савременика?
Овим именима требало би придружити још неколико пјесничких класика, прије свих Његоша, Хелдерлина, Мандељштама и Попу. Од савременика, што пјесника што приповједача, веома цијеним Драгослава Михаиловића, Милована Данојлића, Енеса Халиловића, Велимира Кнежевића, Филипа Грбића, Николу Маловића, Николу Живановића, Драгана Марковића, Хандкеа, Уелбека…
Како гледате на данашњу књижевност у свијету и код нас?
Анемична и небитна. Анемична – јер настаје из духовне неухрањености, из недостатка истинског знања и мудрости, љепоте и доброте, из недостатка љубави. Небитна – јер се дуго и ревносно ради на томе да јој се одузме и оно мало битности и утицаја који је имала, утицаја који се огледа у томе што читање у читаоцу изазива микропотресе и микропожаре, микрооткровења и микропросвјетљења, а што све збирно чини од тог читаоца племенитије, мислеће биће. Ко дуго и ревносно ради на томе да се књижевности одузме овај утицај? Они који се боје племенитог, мислећег човјека.
Кога Ви волите да читате?
Писце који ме угрију, зачуде, узбуде, помјере, промијене.
О чему говори роман „Између црних поља”? Која је била идеја водиља током стварања овог дјела?
Роман говори о једној породици – дјечаку, његовим родитељима и њиховом непосредном окружењу – током смутних времена на крају двадесетог вијека. Ријеч је, заправо, о хроници тих времена у једном градићу на сјеверној периферији Црне Горе, која је и сама била периферија крвавих ломова и потреса што су обиљежили ту епоху на Балкану. Прича је смјештена, дакле, на периферију периферије крупних историјских збивања, што је било врло захвално да се о овим збивањима дâ једно ново и, вјерујем, аутентично свједочанство. Јер пјесников посао је да свједочи, не ни да завађа ни да мири.
Које теме Вас инспиришу?
Вјечите теме: љубав и смрт. И људске болести и страсти, те судбина љепоте, доброте и чуда међу њима.
На чему тренутно радите? Да ли да очекујемо нови роман или збирку поезије?
Радим на свом другом роману, који ће и формално и садржински, и по тону и по ритму, бити потпуно другачији у односу на мој први роман. Такође, радим на новој књизи поезије и тај рукопис је, такорећи, у завршној фази.
Завичај и ја ћемо морати и даље да се волимо издалека
Поријеклом сте из Бијелог Поља, живите и стварате у Старој Пазови. Боравите ли у Црној Гори, пратите ли дешавања?
Користим прилику да дођем у Црну Гору кад год могу, везан сам за свој завичај. Већи дио овог прољећа провео сам у Црној Гори, с намјером да се трајно у њу вратим. Међутим, моја повратничка експедиција се изјаловила. Или сам ја постао човјек ком више није мјесто тамо, или је то постало мјесто ком не припада човјек као ја. Било како било, мој завичај и ја ћемо ипак морати и даље да се волимо издалека, како се волимо од моје шеснаесте.
Извор: Вијести
Мирко Јовановић 