Жири у саставу Дејана Ђедовић, Аца Видић и Љиљана Шоп (председник) на седници одржаној 29. априла 2014. године једногласно је доделио награду „Лаза К. Лазаревић“ за најбољу необјављену српску приповетку аутору Мирку Јовановићу (1985), за причу „Абел“ (шифра „Ротердам“).
Прича Мирка Јовановића издвојила се промишљањем судбине уметника у ХХ веку, сведока катастрофичне историје Европе и света.
Шабац, 29. 4. 2014.
Извор: КЦ Шабац
ЛЕСКОВАЦ – Прича „Антипигмалион” Мирка Јовановића из Старе Пазове освојила је прву награду на конкурсу за кратку причу „Вукашин Цонић”.
Жири, у саставу Биљана Мичић, професор српског језика и књижевности, Цветана Радивојевић, професор југословенске и опште књижевности и Драган Радовић, професор опште књижевности, одлучио је да друга награда припадне Славки Кликовац из Голубоваца за причу „Дуго очекивана срећа“.
Трећа награда припашће Симону Марићу из Београда за причу „Дах“.
На Конкурс за кратку причу 112 аутора послало је 230 прича.
Награде ће бити уручене у понедељак, 21. октобра у 18 часова у Народном музеју у Лесковцу.
Извор: Југмедиа
Конкурс са кратку причу
Народне библиотеке Бор за 2013. годину
ОДЛУКА ЖИРИЈА
На седници жирија (Драгана Белеслијин, председница, Виолета Стојменовић и Горан Миленковић, чланови), одржаној 16. октобра 2013. године, одлучено је да:
прва награда буде додељена аутору Димитрију Буквићу из Београда за причу „Сурова нестварност“,
друга награда буде додељена аутору Мирку Јовановићу из Старе Пазове за причу „Губитник“,
трећа награда буде додељена аутору Душану Ракићу из Темерина за причу „Сенке путописног мастила“.
Жири честита победницима такмичења и захваљује се свим учесницима.
Димитрије Буквић
Подигао сам слушалицу. Окренуо број по сећању. Потрефио сам: јавила се. Добро познат глас: боја блуза и хармонија симфоније. Пожалила се да не уме да размрси сан од јаве. Хтео сам да јој помогнем. „Треба да се видимо”, рекох. „Кад, где?” „Хајде, размислићу”. „Нека буде сутра”. „Можда боље прекосутра”. Тако још који тренутак и… пробудио сам се.
Налактио сам се на чаршав. Прошетао буновни поглед. Све исто као у сну: мемљиви зидови, сточић, полица и на њој телефон. Вилице су ми се сударале као кастањете. Цвокот је сменио хркање. Ако уопште хрчем последњих година – близу мене одавно нема никога да ми то потврди.
Подигао сам слушалицу. Сећања више није било. Који број да окренем, да наставим разговор? Синуло ми је: притиснуо сам дугме за окретање последњег позваног броја. Дуго је звонило. А онда – „хало”; поново блуз симфонија.
– Здраво… – почех да замуцкујем.
– Опет ти?! Рекла сам ти да нећу да се видимо!
– Није! Казала си да хоћеш! – тобожњом одлучношћу одлагао сам напад панике.
– То је било малопре, у сну. А сад смо у стварности! – залупила је слушалицу. Тресак ми је прострујао кроз уво и рикошетирао по мозгу.
Мрзим кад ми се стварност умеша у планове.
Опет сам притиснуо redial. Ово морамо да расправимо. Сигурно је неспоразум. Дуже је звонило него претходни пут. Али, јавила се.
– Престани! Схвати да живот није сан! – продрала се, као да је „хало” увреда.
Да она зна шта је живот а шта сан, ваљда их не би бркала.
Још неколико пута сам је назвао. Увек исто: урла, ни да ме саслуша неће. Предложио сам јој напослетку да мало одспава.
Који сат касније, кад сам се увелико расанио, зазвонио ми је дигитрон. Како да се јавим на ову справу? Притиснуо сам CE. Упалило је: кад сам прислонио калкулатор на уво, чуо сам струјање ваздуха; онај милисекунд тишине пре него што се саговорник огласи.
А онда – блуз симфонија, ко зна који став.
– Послушала сам те и легла да спавам. Сада сам у сну. Па сам помислила да те позовем овако. И да ти кажем да много грешиш. Не мењаш ништа на себи. Ни око себе. Вероватно ти је соба и даље мемљива. Сигурно и хрчеш, као одувек. Зато сам те уствари окренула на дигитрон, да ти кажем да се сабереш! – опет је прекинула везу.
А ја сам се – одузео. Кроз вене ми је потекла туга, а кроз артерије бес. Сурова нестварност, помислио сам, спуштајући главу на јастук.
Чим заспим, позваћу је.
Мирко Јовановић
Артиљерија, која је прославила Наполеона, код Ватерлоа је била немоћна, јер тло беше влажно и меко, па су ђулад у њега улетала као у живо блато и била лишена прилике да остваре своју судбину и распрсну се у ватромет смрти. Ипак, један француски пројектил од дванаест ливри проналази заобилазну трајекторију, до острвца чврстог тла пред капетаном Прве холандске бригаде Јозефом Вертхајмом. Јачина експлозије откида капетану леву половину грудног коша и руку. И он, заправо, бива сахрањен без срца.
„Живео је без памети, па нека мртвује без срца“, говориће Хартог Вертхајм за свога оца.
Хартог, чији су се преци по женској линији искрцали на ротердамске докове заједно с прецима Баруха Спинозе, као да је био неслана шала неког преводиоца Спинозе на језик генетике, то јест необично отелотворење оне Спинозине тврдње да тело није ограничено мишљу, нити мисао телом. Имао се, наиме, утисак да се фатална Јозефова рана пренела у душу нерођеног Хартога и да је на тај начин тело оца, какво је покопано, ограничило мисао и дух сина: Јозеф је умро без срца, али – Хартог је без њега рођен.
Откако се искрцао на докове живота, за све је тај имао само презрив поглед и отровну реч. Оца, ког није упознао, мрзео је што је јевтино продао главу – у ствари је „поклонио европским главоњама“, чије „зађевице није требало да га се тичу“; мрзео га је што није поживео довољно дуго да се упознају, па да може да га мрзи тêте-à-тêте. Мајку је такође мрзео, јер је „устала из свиле и кадифе Де Кастрових да би легла у костретну постељу једног Вертхајма“; мрзео ју је што га је родила, тим више што је то учинила на постељи од неадекватног материјала. Мрзео је оне што немају зато што немају, а оне што имају зато што или не дају, или расипају. Очима није могао да види болесне и кљасте. Подсмевао се здравима што су охоли у своме здрављу. Замерао је глупима што су глупи, паметнима што попуштају. Бесмислено му је све што се на овом свету дешава, све куди и свему се руга – те речи Еразмове Stultitiae као да су се односиле на Хартога, Вертхајма ротердамског.
Демони наслеђивања нису мутили само по „крви“, већ и по „млеку“. Човеку који се свему ругао, наругали су се наиме и с мајчине стране. Учинили су то уредивши да Хартогов позив буде стакларство, и да тако унук Де Кастрових, трговаца брилијантима и свилом, преживљава секући маленим дијамантом стаклене плоче и глачајући их рупчићима од јефтиних имитација свиле. Да иронија буде већа (а и за то су се морали постарати неки демони), то што је Хартог израђивао прозоре и огледала значило је да један мрачњак обезбеђује грађанству видело, и да један мизантроп омогућава људском соју да се огледа и воли себе.
Хартог је умро у својој четрдесет петој од сушице, изазване дугогодишњим удисањем стаклене прашине. Поделио је тако године живота и узрок смрти са Спинозом, с којим је, упркос свему, имао мање заједничког чак него и са својим оцем Јозефом – од кога јесте поживео нешто дуже, али и отишао на онај свет са органом мање. Јер, осим без срца, Хартог је, ето, скончао и без главнице плућа.
Душан Ракић
Ка Махдији, четвртак.
Опет је био Месец пун, и наново септембар, медитерански врућ, тада над старом престоницом тунижанских Арапа, над Махдијом.
У телима њиховим кључале мисли биле су исте, у времену заустављене, тек даљинама раздељене.
Клизио је у шуму авиона небом над Пескаром и Напуљем, над магличастим светлуцањем благо набраног мора осребреног Месецом, и над облацима, ка Махдији, сам.
Са собом сам и помирен са немиром, да чека и тим бадемастим очима трага.
Кроз топлу и ветровиту позну ноћ и бела арапска насеља осенчена траговима немара на безименом тргу тог далеког путовања пред њих се раскрсницом од некуд наједном испречила свадба и свадбари.
Уштогљени младожења са још уштогљенијим букетом у руци, и дебељушкасти трубачи стешњени у отвореном камиончићу.
У Махдији. петак.
Ветровито бистро поподне разносило је исконско смеће по сокацима остареле вароши.
Беле, најчешће оронуле куће у стешњеним уличицама унутар градских зидина исијавале су своју трому афричку врелину до трена олакшања, изненадног трена када би се наједном указао омален трг са баштом кафане под расхлађујућим еукалиптусима.
Живот и испади живости и покрета нападно су се отимали тој непомичној усијаности градића и његових улица.
Одувек.
Увек, тог у миру тромог поподнева, у корацима калдрмом са умирујућим осећајем да је тај поглед меких бадем очију испод риђих локни крај њега.
На њему.
У њему.
Среда.
У даљини ноћи, муње браздају небо над пучином.
Обесни ројеви облака цели су дан изливали кишу, јаку и упорну.
Причали су да су то прве кише након три-четири године.
И у причи, у тихом жамору утопљен и снено препуштен њен глас би назирао.
А већ изјутра, у магличастом киптању и немирима мора, бескрајног мора пред њим, с десна је, по мало у даљини у благом луку у ветру лелујала осунчана Махдија – бела и ониска са танким пустињско-смеђим оквирима зидина Медине.
У ветру и влаги која се након киша набирала у ваздуху као танушна стабла градићем су се повијали светли минарети.
Пред њим до у даљ пучине, таласи су плели у хуку својих набора филигранске а дивље чипке. Чипке њене модре хаљине, у ћутњама његовог понирања пучином и тек неприметном осмеху.
Само неколико дана пре био је затечен.
У таквима као ти у својој моћи обесни таласи, до опијајуће понесености су се наметали, само не више непрекидно плаветно живи него попут болног грча заустављени, једном прадавном магновењу окамењени масиви Атласа.
Као огромни остењени таласи до суровости су се низали понегде бледољубичато-модри, смеђе-црвенкасти или оловно-смеђи масиви и њихови оргијастички висови.
Заробљеним урликом из пустиње, дизали су се, таложили и узвисивали, орубљени тек ретким оазама.
Наједном, баш целим бићем осећајући је а не видећи је, у висинама једна гола сурост поиграла се погледом, и силовито наметнула другу. Јер, далеко недохватно испред и далеко испод тог планинског трона, у недоглед, простирала се ужарено жута титрава врелина Сахаре.
Творац као да је лепотом исцртавао, и исцртавајући померао – границе пакла.
И бескрајног пакла тишине у њему.
Без ње.
Извор: Народна библиотека Бор
Градска библиотека “Доситеј Обрадовић’ у Старој Пазови прогласила је своју читаоницу “Слободном територијом поезије” и, укинувши визни (члански) режим, населила у њој више од 200 љубитеља поетског стваралаштва који су открили стање духа до тада непознато међу житељима те мирне и у себе повучене сремске вароши: у њој песник више значи од песника, а нарочито ако је тај песник из њиховог шора, а уз то здраво талентован.
На проглашењу “Слободне територије поезије”, на Аранђеловдан, своје суграђане стиховима су даривали песникиња Гордана Смуђа и песник Мирко Јовановић, добитници награде “Млади Дис” за 2011, односно 2012. годину.
Старопазовчани су дошли да виде и чују своје песнике и приме дарове – стихове из њихових збирки, награђених песничком наградом “Млади Дис” коју им је доделила и збирке издала Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” из Чачка.
Директорка и уредница едиције “Млади Дис” Даница Оташевић са колегиницом, библиотекарком Милицом Баковић, стигла је на проглашење “Слободне територије поезије” како би обзнанила да су у Старој Пазови песници рођени. Приложила је као доказ песничке збирке “Друга места” Гордане Смуђе, лауреаткиње “Младог Диса” за 2011. годину, и “Каменолом” Мирка Јовановића, добитника те награде за 2012. годину.
О свом таленту уверљиво су сведочили и сами аутори – читајући одабране песме из награђених књига. Милица Баковић је потом изводила једно по једно сведочење, почев од рецензије Соње Веселиновић за “Друга места”: “У свету у коме ова поезија настаје, немир више није оно што човека издваја, већ оно што га повезује с другима, оно чиме доприноси општељудском немиру… Иако дубоко лирске, сликовите и нежне, песме Гордане Смуђе стално се дотичу оних места која су нам, хтели не хтели, блиска, позната и неизбежна… Гордана Смуђа остварила је аутентичан и потресан рукопис у којем шапућу и жаморе гласови усамљени у мноштву, а емпатија се показује као темељ сваког чина, па и песничког”.
Васа Павковић је у рецензији за Јовановићеву збирку “Каменолом” записао, између осталог: “Динамично смењујући брижљиво ритмизоване стихове, Јовановић у густим слојевима песама без строфичне поделе, исписује текстове који спајају најличнији фон младалачког исповедања с покушајем да се с интелектуално анагажоване дистанце каже штошта о људском животу и судбини. Као и у сонетном венцу, али сада модерније, Мирко Јовановић пише богатим песничким језиком, обзнањујући своје поверење у лиризам”.
Павковић похвалу песничком таленту Јовановића завршава речима: “У књизи ‘Каменолом’ Мирко Јовановић се објављује као талентован и храбар песник, а то је више него вредан почетак за његов млади лирски глас”.
Старопазовачку “Слободну територију поезије” чистим лирским заносом озвучили су и полазници припремене групе за музичку школу коју води магистар тамбуре Љубинко Лазић.
Обоје лауреата награде “Млади Дис” завршило је гласовиту Старопазовачку гимназију.
Гордана Смуђа (1982) потом је завршила драматургије на Факултету драмских уметности у Београду. Ауторка је извођених и награђиваних позоришних и радио драма, сценарија, есеја и теоријских радова о филму и позоришту. Чланица је Удружења драмских уметника Србије, говори енглески, италијански, немачки и руски језик, а објављује поезију у периодици.
Мирко Јовановић (Бијело Поље, 1985) био је у гимназијским данима најбољи математичар генерације, а сада је апсолвент на групи за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Добитник је међуанародне награде у категорији младих песника “Ратковићеве вечери поезије” и уредник књижевног фанзина ТИТ, а живи у Старој Пазови.
Бранко Ракочевић
Извор: SEEcult
На овогодишњи конкурс за рукопис за прву песничку збирку чијем аутору Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у Чачку додељује награду „Млади Дис“ стигло је 36 радова.
Жири, који је радио у саставу Соња Веселиновић, председница, Саша Стојановић и Петар Матовић, чланови, донео је одлуку да награда „Млади Дис“ за 2012. годину припадне рукопису под шифром Константин Камен.
Рукопис под шифром Константин Камен издвојио се по уједначеном квалитету песама, богатству језика и прецизно осмишљеној структури збирке. Успешан спој савремене лексике и традиционалних форми изнео је драматичност лирске егзистенције, која је аутентични глас добила у сугестивним и иновативним песничким сликама. Аутопоетичка промишљања, љубав и суочавање са свакодневицом, уз обиље референци, јесу опсесивне теме субјекта ове збирке.
Жири похваљује и рукописе под шифрама Петит и какао, Хас, Бернардо Бернарди и Тражим вештог гласоношу.
Разрешењем шифри утврђено је да је аутор рукописа под шифром Константин камен, Мирко Јовановић (1985) из Старе Пазове. Награда „Млади Дис“ Јовановићу ће бити уручена 31. маја 2012. године у Чачку на свечаности испред Дисовог споменика.
Шифра Бернандо Бернанди, аутор је Марко Глишић (1983) из Крагујевца.
Шифра Петит и какао, аутор Данијел Гатарић, рођен 1988. у Прњавору.
Шифра ХАС, аутор Борислав Станић (1983) из Кањиже (БИХ).
Шифра Тражим вештог гласоношу, аутор Анђела Пендић (1993) из Београда, ученица четвртог разреда Пете београдске Гимназије
глад
Посећи сну главу, пострићи са ње змије
И ко чарапе преврнути их: оголити им
Утробе пуне скривених змијских ногу.
Обрати ноге ко коприву, голом руком.
Расцепити на ногама месо и кости им
Исперутати. Одувати перут низ ветар,
Као перје маслачково. Сан безглави
На колац набити и истерати му срце.
Испунити трупло травама, по којим
Праведни спију, и премазати га калом
У ком одбачени буде се. Добијену мумију
Млети између себе и још једног камена.
Умесити од нуларице, без квасца, тесто
За песму. Пећи песму око један живот
На тихој ватри језика. Служити је хладну,
Без прилога. Сам не окусити ни мрву.
Мирко Јовановић
У организацији Културног центра „Чукарица” у мају 2002. године одржано је прво „Вече боемске поезије”. Интересовање песника учесника и публике било је изузетно, па се од тада сваке године расписује Конкурс за најлепшу песму. До сада је објављено седам зборника најуспешнијих боемских песама: „Боемски осврт на космос” (2003); „Брод носталгије” (2004); „Српски виноград” (2005); „Зденац под Кумовом сламом” (2006); „То је тај тренутак” (2007); „На тргу старих песника” (2008) и „Шта није било злато” (2009).
На Конкурс за најбољу боемску песму 2010. године, од 9. 2. до 10. 3. 2010. стигле су 133 песме аутора који пишу на српском језику – из Србије, Црне Горе, Републике Српске и дијаспоре.
Жири који је радио у саставу: др Михајло Пантић, професор и књижевник, председник жирија, Милета Аћимовић Ивков, књижевни критичар, и Снежана Спасојевић, директор Културног центра „Чукарица“, одабрао је двадесет шест најуспешнијих песама које су штампане у овогодшњем зборнику боемске поезије „Виноград ноћни”.
По избору жирија, најлепша боемска песма 2010. године је „Фајронт” Мирка Јовановића из Старе Пазове.
Другу награду за песму „Пир мртвих” добила је Светлана Пешић из Власотинца, а трећу Жељко Јанковић из Панчева, за песму „03:42”.
Извор: КЦ Чукарица
Мирко Јовановић 