Другог марта 1883. рођен је у Ираклиону на Криту, тада још делу Отоманске империје, један од највећих грчких нововековних писаца, Никос Казанцакис. Његов најзнаменитији роман „Последње искушење” својевремено је окарактерисан као бласфемичан и био је забрањен и од стране Грчке православне цркве и од Римокатоличке цркве. Мартин Скорсезе снимио је по овом роману филм „Последње Христово искушење”, који је такође био предмет осуда и контроверзи. Што се тиче филма, ако је већ морао да буде снимљен у Холивуду, за то није било подеснијег редитеља од Скорсезеа, и због његовог талента и мајсторства, и због тога што он не припада антитеистичком холивудском естаблишменту. Али, по мом мишљењу, на основу овакве, овако добре и узвишене књиге није требало снимати филм ни у Холивуду ни ван њега; зато је Скорсезеов филм можда занимљиво читање Казанцакисовог текста, али филм није досегао ни квалитет Скорсезеових најбољих остварења, а још даље је од лепоте и грандиозности књиге. Што се тиче некадашњих осуда књиге од стране цркве, држим да истина о књизи лежи у следећим пишчевим речима из Пролога романа: „Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада, Христоса.”

Као увод и препоруку за читање овог ремек-дела, навешћу неколико његових кратких одломака.

***

Центурион, огрубео од сунаца истока, ишао је испред и вукао је, са свога коња, одметника једним конопцем везаним за самар. Згадили су му се више до крајњих граница Јевреји, већ десет година поставља крстове и разапиње их; десет година им затвара уста камењем и земљом, да не вичу, узалуд! Један се разапиње, а хиљаде се постројавају у ред и ишчекују са чежњом да дође ред на њих; поје бесрамне псалме неког свог старог краља и не плаше се смрти.

***

И пре но што се он сагао да је придигне, она беше здробила кристал и просула по светим ногама миро; распустила је затим своју косу и обрисала му, плачући, намирисане ноге; а остатком мира обасула је вољену главу; одмах се Поново сручила ниже ногу рабинових и љубила их.

Ученици су се ускомешали.

— Штета је да тако скупоцени мирис оде у пропаст — рече Тома трговац. — Да смо га продали, могли бисмо да прехранимо многе сиромашне.

— Да обезбедимо мираз сиротицама — дода Натанаил.

— Да купимо овце — рече Филип.

— Лоше знамење — промрмља Јован уздишући — таквим мирисима премазују богате мртваце; није требало то да урадиш, Марија; шта ако нањуши свој омиљени мирис Смрт, па дође?

Исус се осмехнуо:

— Сиромашне ћете увек имати уза се — рече — мене нећете: нема везе, стога, ако се мене ради проспе један суд мириса. Има дана када се и Расипништво пење на небо и седа крај своје пречасне сестре, Отмености, а ти Јоване драги, не тугуј; Смрт увек долази; боље да дође намирисане косе.

***

По први пут знао је данас Матеј тачно одакле треба да почне и како треба да обради живот и дела Исусова: Пре свега где се родио, ко су му родитељи и дедови, четрнаест поколења; родио се у Назарету, од сиромашних родитеља, од Јосифа столара и Марије, Јоакимове и Анине кћери. Узео је дакле перо, позвао је у себи Бога, да му просветли ум и да снаге; али чим је почео да краснописом цифра по хартији прве речи, рука му се удрвенила; беше му је дограбио анђео; чуо је крила како, љутита, лупају једно о друго у ваздуху; и чуо звук трубе у своме уву: „Не син Јосифов! Шта каже пророк Исаија?” И гле девица ће занети и родиће сина. „Пиши: Марија је била девица, Архангел Гаврило сишао је у њену кућу, још пре но што ју је дотакао мушкарац, и рекао јој: „Радуј се, благодатна! Господ је са тобом!” и одмах су њена недра дала плода. Чујеш? То да напишеш! И не у Назарету, није се родио у Назарету; сети се пророка Михеја. И ти, Витлејем, малени, од хиљада градова Јудејских, из тебе ће да изникне Онај што ће краљевати Израелом и чији корен вуче из вечности. У Витлејему се дакле родио Исус у једној штали; шта каже непогрешиви псалм? „Извадио га је из штале, где су сисала јагњад, да од њега начине пастира у стадима Јаковљевим”. Зашто стојиш? Ослободио сам ти руку, пиши!” Али Матеј се наљутио; окренуо се према невидљивим крилима десно од себе, зарежао је тихо, да га не чују Ученици што су спавали: „Није истина; нећу да пишем!” Смех шеретски чуо се у ваздуху и један глас: „Шта ти знаш, глино, шта је истина? Седам спратова има истина, на највишем спрату седи на трону истина Божја, а она нимало не личи на истину човекову; ту истину, Матеју Евангелисто, диктирам ти на уво; пиши: и дођоше три Врача, следећи једну велику звезду, да се поклоне чеду…”

Зној је текао као из чесме са чела Матејевог. „Нећу да пишем! Нећу да пишем!” викао је, и низ руку му је цурео зној, а он је писао.

Чуо је Исус кроз свој сан агонију Матејеву, отворио је очи; видео га је како се испод светиљке сагиње и бори, а подивљало перо јурило је по хартији, и шкрипало као да ће да пукне.

— Матеју, брате мој — обратио му се тихо — зашто ричеш? Ко је то изнад тебе?

— Рави, мој — одговори он, а перо му је јурило — не питај ме, журим; спавај.

„Биће да је Бог изнад њега”, наслутио је Исус и затворио очи, да не узнемири свету окупацију.

***

Осетио је ужасне болове у рукама, у ногама и у срцу, спала му је копрена с очију, угледао је венац од трња, крв, крст, и кроз помрачено сунце две златне карике засветлуцале су, и два реда оштрих, потпуно белих зуба; освежавајући враголасти смех се зачуо, карике и зуби нестадоше, остао је Исус висећи у ваздуху, сам.

Протресао је главу, и истог трена се сетио где се налази, ко је и зашто га боли; дивља, неукротива радост га је преплавила; не, не, није био слабић, дезертер, издајник; не, не, био је прикован за крст, поштено је издржао до краја, одржао је реч; а на бљесак, баш кад је викнуо Елои! Елои! и онесвестио се, кроз магновење га је зграбило Искушење и завело га; лаж беху радости, женидбе, деца; лаж, и прастаре, излапеле старкеље што су га звале слабићем, дезертером, издајником; све, све утвара Нечастивог! Живе и царују његови ученици, захватили су копна и мора и проповедају Добру Посланицу. Све је испало како треба, хвала Богу!

Пустио је глас победоносни:

– Свршено је!

а беше као да је говорио: Све почиње.

Извор: Никос Казанцакис, Последње искушење, Просвета, Београд, 1996.

Превод с грчког: Мина Радуловић

Увод: Ово је прича о мени, њој – руменој као вишња, о њему, веселом па онда невеселом.

ПРВА ГЛАВА

Видех: мили но трави, нечујно и подмукло. Пређе преко откоса са сламчицом на леђима и замало се не преврну крај моје шаке.

Скочих и вриснух. Она се заустави и погледа ме. Да се макла,стао бих бежати. Али она оста непомична и чудно нема.

Помислих: мора да јој је веома жао што сам побегао.

Она се помаче и учини ми се да хоће да се преврне. Да сам се огледнуо, уловио бих у очима и на образима страх. Али ја нисам имао огледало и видео сам само како ми се ногавице тресу на откосима.

Она се опет помаче. Штап изнад моје главе затресе се као да је у руци стогодишњака.

Помислих: о овоме нећу причати ни њему ни чобанима. Исмејаваће ме. Али, богами, ма који од њих да је био на моме месту, препао би се.

У мени се страх мало слеже.

Видех: она сакатим ходом заобиђе локву, одмери ме и завуче се под камен.

Запамтих јој поглед. И очи, мале као две тачке.

Помислих: срамота – могао сам је убити. Али … заиста сам кукавица. Победила ме је.

Забеле се стадо на рубу ливаде. Крај јагњета што је лежало стајао је он. Познах га по торби и ногавици.

Били смо босоноги најамници, без крова и хлеба. И очи смо имали. Од њих нисмо могли побећи. Ех, да их није било. Његове су биле веселе и плаве као у мачка, а моје црне, запаљених капака, навикнуте да сузе.

Тада чух: он стаде да поверава нешто свирали и овцама.

Врана састави круг изнад мене, па се, ко зна зашто, зањиха на грани трешње. Мој пас погледа према њему.

Упитах се: да ли врана и пас уживају у његовој слици или јој се чуде?

— Еј, викнух, ходи овамо!

Глас ми одјекну у брдима и шмугну у шуму као сенка. Откоси су лежали и мирисали. Тамо где су се они завршавали почињала је трава.

— Што ћу ти?

— Да видиш нешто, рекох гледајући у камен.

— Немам ја с лажовима посла!

— Овога пута не лажем.

— Ех, ти не лажеш. Чим зинеш, ти већ слажеш.

— Дођи брзо.

— Кажи што ћу ти, па ћу доћи.

— Нешто сам нашао. Нешто живо и опасно.

Видех: задихан и мали, уских рамена и блед, ослони се на штаку крај мене. Гледали смо се. Ја сам био уплашен. Он ми није веровао. Он ми никад није веровао.

— Што си ме звао?

Изговорио је то строго, с увредом у очима. Мислио је да сам га слагао и овог пута. Али кад му све испричах, он се насмеши.

— Добро је кад ми ниси испричао да си се цео сат гонио с њом по шуми.

— Више не лажем, рекох.

Гледао сам га озбиљно. Он се смешио с неверицом и презриво. Долазило ми је да заплачем. Добро се сећам, био сам решио да не лажем.

Уочи тога дана целе ноћи сам себи обећавао да нећу више бити лажов.

— Ти не лажеш?

— Да, баш ја.

Његов смех просу се по откосима. Њихао се између штака као звоно.

— А што држиш штап изнад главе?

— Немојте ме више задевати да сам лажов – почех. – Ја сам…

— Добро, добро, слушај. Прво и прво, ја ћу те избити.

— Решио сам да уопште не лажем. Никога.

Он се замисли и погледа у камен. На лицу му се још мрешкао осмех. Оно се затезало и све више бледело.

— Шта сад да радимо? упита себе.

— Обећај да ћеш ме бранити кад ме буду тукли…

— Збиља, шта да радимо? опет упита себе, гледајући у исто место.

Шта бисмо сад могли да радимо? Да нешто измислимо?

— А ти, је л’ да ме више нећеш бити? муцао сам.

— Не слини, слинавко, рече.

Моје су очи стално сузиле. Болела ме је утроба.

— Како вам није жао да ме стално бијете?

— Најпре ћемо, размишљао је, најпре ћемо…

— И то сви… сав сам модар… уши ми ишчупасте…

Седох крај његове штаке. Откос је био влажан и мек. Земља је мирисала, пострижена. Он погледа у мене и рече тихо:

— Убићемо је.

— А зашто ме ти бијеш? Ја тебе увек браним, а ти…

— Најпре ћемо, најпре ћемо …

Пас погледа у мене. Кад год сам плакао, болели су ме очни капци.

— Ја ћу јој се осветити, рече он.

— Дај да је ја убијем, рекох.

— Какво твоје убијање! Ти си слинавко.

— Мене је хтела да уједе, није тебе, надвладах плач гласом.

— Нешто сам смислио! Узвикну он и лице му се опет намрешка борама. Болесна румен појави се на јагодицама његовог ситног лица. Његове очи биле су косе. Гледао ме је прекорно и тврдо.

Укипих се. Образи ми се запламише. Држећи штап у десној руци, нареди ми да донесем сламе. Руку са штаком држао је изнад главе.

Ишао сам суседовом котару и клео мајку што ме је родила слабог. Носећи у наручју сламу, у себи сам молио Бога да ми да јаке мишице како бих се могао бранити од чобана. Али, Бог ми није помогао (не знам зашто), и ја сам крај камена спустио наручје сламе.

За тили час око камена обрете се зид од сламе. Преврнусмо плочу. Видесмо: шкорпија — кратка и румена као вишња, с пипцима налик на клешта.

Знали смо је. Не само ја и он. Од њеног уједа умро је суседу синчић. И моју сестрицу је отровала.

Видесмо: збуни се кад нас опази. Направи круг. Затим пипцима опипа струк сламе и стаде.

— Зна ли да ћемо је убити?

— Зна.

Ни сам не знам зашто то рекох. Пас начуљи уши. Плану чуперак сламе. Вероватно је и врана с трешње видела дим. Он рече:

— Стављај сламу и смањуј круг.

Послушах. А шта бих друго?

Тада видесмо: шкорпија се окрену око себе два пута, затим се склупча и поскочи.

— А, нема изласка, рече он кроз дим.

Њено чланковито тело згрчи се и сави у прстен, као да је ухватила плен. Чинило ми се да је наборана и стара.

Дечак додаде пламену сламе и смањи круг. Пас зачуђено скупи обрве и стаде њушити но ваздуху.

— Смрди гадуља! Рече дечак.

Жалио сам је. Нисам волео мучење. А дечак се смејао изнад пламена. Помислих: лепше би било да смо је спрштили каменом но што је овако мучимо.

Она скочи. Затим опет поскочи два пута.

Приближисмо јој пламен леђима. Писну. Био је то писак који се једва чуо. Био је то мали вапај. Гледала нас је.

Затим видесмо: она се сави и врх репа забоде себи негде око главе. Гледала нас је последњи пут, и строго. Савијену у котур, он је баци у ватру. Она не писну, само се још више скружа и смањи.

Погледасмо се зачуђено. Смејао се. Он весело рече:

— Правим свиралу.

Ништа не рекох. Бојао сам се и свог гласа. Дрхтао сам.

— Хоћеш ли да ти је продам?

Хтедох нешто друго да га упитам. Он ме прекиде:

— Слинавко, реци, хоћеш или нећеш?

Пас крај ватре подиже задњу ногу, помокри се у пепео и одјури овцама.

— Проговори, рече он и повуче ме за уво. Хоћеш ли или нећеш?

— Хоћу, рекох механички, навикнут да слушам. Онда одох. А на пољани оставих прамен дима, шкорпију у пепелу и дечака са свирком. Врана заплива изнад шуме. Осетих да ме заболеше очни капци.

ДРУГА ГЛАВА

Дуги низ година после тога видех га: за појасом му није била свирала, нити смех на лицу.

И други пут га видех: у очима је имао нешто тешко и неизрециво.

И трећи пут га видех: није имао образа.

И четврти пут га видех: чела жутог као земља и мршав, вукао се с празном ногавицом поред штаке.

И пети пут…

ТРЕЋА ГЛАВА

… и пети пут видех га синоћ. Никад се нисмо тако загрлили. Његове очи биле су косе и сузне. Оно у детињству било је опроштено. Пољубили смо се. Он седе на ивицу мога кревета. Замало се обојица не заплакасмо.

— Лажеш ли још? Упита ме.

— Не. Од оног дана кад смо убили шкорпију.

— Просто не могу да ти верујем.

— Веруј ми, нисмо више деца, рекох.

— А ја сам много волео да слушам твоје лажи.

— И ја да те гледам како се тучеш са чобанима.

— А бију ли те тамо у свету? Упита ме.

— Бију.

— А плачеш ли још?

— Плачем.

— А зашто толико плачеш? Упита ме.

— Због твоје празне ногавице и својих танких руку.

— А да не плачеш случајно и због оне шкорпије?

Слегох раменима. Дрхтао сам. Бојао сам се ма шта да кажем.

— И ја сам плакао, рече он.

— Али не кад си био мали. Ти си онда био храбар. Тукао си све.

— Имаш право. Плакао сам кад сам се почео освртати за девојкама.

Дуго се гледамо. Он пиљи у моје залиске и слепоочнице с белинама.

— Сéдиш, сéдиш, рече он.

— Збиља, како то? Ја сéдим а ти не. А истих смо година.

— То је због шкорпије, рече он.

Подигох очне капке. Они су ме болели.

— Шкорпије ми нису дале да сéдим.

Гледам оно неизрециво у његовим очима.

— Сећаш ли се оне шкорпије? Упитах га.

Он климну главом.

— Као да је јуче било, рекох. Она се… збиља…

— Није тако. Није се она сама убила. Ми смо је натерали, рече он. Она то сама никад не би учинила.

Почех се присећати и ње и оне сламе и много чега из детињства.

— Чувај се шкорпија, рече. Много су се отада намножиле.

— А ја то не видим.

— Ти никад ниси ништа ни видео, рече ми у лице. Ти си увек био плачљивко који је знао само да цмиздри и да друге слуша.

— А шта ће бити кад то увидим?

— Доћи ћеш к мени, рече он. Онда ћемо бити заједно.

Загрлисмо се. Његова рамена била су уска и хладна.

— Е, крмељави мој друже, ми смо онда убили само једну.

— А како ти је тамо? Упитах га.

— Ех, како ми је…

— А јеси ли видео суседовог синчића?

— А како ми је жена? Упита ме.

— Жена ти се преудала. А ћерка иде у школу, рекох.

Он разрогачи очи. Лице му је било мало и згужвано.

— Јеси ли видео суседовог синчића?

— И моја је жена шкорпија. То сам увек знао, рече.

— Ћерчица личи на тебе.

— Чувај се шкорпија, опасне су.

Никако не могу да одвојим поглед од његових жутих коврџа и оне ране на слепоочници, која зјапи као цев.

— А моју сестрицу јеси ли видео? Упитах га.

— … и шта ми причаш да више не лажеш?

— … ону плавокосу, ону што је од газде крала дуван и доносила нам га да пушимо.

— … просто не верујем да више не лажеш.

— … ону што је с нама ишла у школу… ми у четврти а она у други разред.

— … и велиш да те бију у свету?

— … ону затупастог носића.

— … па нека те бију, ти си за то.

— … имала је плаве очи као и ти.

— … и ми смо те били.

— … ону без руке, знаш.

— … волео си, велиш, да гледаш како млатим чобане?

— … сети се, личила је на тебе.

— … а јеси ли волео да ме гледаш како пљујем крв, а?

— … ону што је кашљала као и ти.

— … а јеси ли гледао како су ми мотком бројали ребра?

— … били сте увек против мене. Говорила је да си јој ти брат а не ја. Говорила је да не воли плачљивце.

— … ти си онда био у свету, скитао си за хлебом.

— … сећаш ли се кад ју је отровала шкорпија? Носили смо је доктору ја и ти по киши.

— А? Шкорпија? Да, да. Шкорпија. И велиш да те је оног дана хтела отровати? Отровати, велиш? Да, да, чини ми се да се сећам. Да. Да.

— … играли смо се с њом. Сети се.

— … просто не верујем да више не лажеш. Био си велики лажов.

Осетих како оно тешко и неизрециво поче да прелази на моје лице и да ме притискује.

Видех: његове очне дупље и јаме на образима напунише се сузама. Преко лица му се прели осмех, мрачан и тежак као оно у мени. Руке су му биле дугачке као откоси.

— … ону што смо јој недељом палили више главе свећу.

— … купићеш ми детету опанчиће.

— … ону што смо јој сваког дана китили гроб венцима.

— … чувај је од шкорпије и купи јој кошуљицу. Смилуј се, сироче је. А ти знаш шта значи бити сироче у туђем свету.

— … ону што су јој волови разбурукали гроб роговима.

— Ако не будеш све то урадио, пребићу те. Удавићу те.

— Урадићу.

— Не верујем, увек си лагао. Страшно си лагао.

— … ону што су је деца тукла јер није имала руке да се брани.

— … крмељивко мој, слинави мој друже, тако ти је то.

Видех: скочи и, мршав као када је био чобанче, отклеца у мрак с празном ногавицом.

А мене још више обузе оно његово неизрециво и мрачно.

Помислих: како може ићи кроз ноћ без штака? Чух негде из таме, из угла:

— Чувај ми дете од шкорпија!

Почех да вичем да ћу учинити све што год хоће. А он ми довикну да ми не верује. Тресући се под ћебетом, чух:

— Послушао сам ону шкорпију!

Повиках да ме чека и да желим да идем с њим. Он ми рече да му нисам потребан, јер сам плачљивко.

— … ону плавокосу, невеселу.

Пробудих се и видех да сам, дроњав и мршав, на тавану нечије штале. У слами, у завичају.

ЧЕТВРТА ГЛАВА

И шести пут хтео бих да те видим, хроми.

И да ти кажем да више нисам чобанче са слинама испод носа и жељама у очима.

Хтео бих да ти кажем да ме сви бију и да више не лажем. И да јутрос нема ни камена на пољани, ни вране на трешњи. Ни твоје свирке изнад дима. Ни моје туге крај твоје штаке и празне ногавице.

Теби је добро. Не кашљеш. Не смета ти штака и не боли те празна ногавица.

А ја скитам по свету, неког ђавола тражим, плачем и сéдим. И никако да нађем излаз из круга.

Извор: Миодраг Булатовић, Ђаволи долазе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Ако су ствари само један део онога што значе, како вели Клодел, онда њихову истину треба тражити тамо где оне престају, где је ћутање и мир. И песму треба тражити тамо где она престаје, замењена природом, смрћу и тишином. То онтолошко небиће песме је њено порекло и суштина, уколико су њене слике релативне и одлепљене од стварности, а њена видљивост несигурна…

А само захваљујући строгом облику, песма је могла да испуни празнину у којој се јавља. Стварима и речима треба одузети њихову извесност и просторну сигурност да би запевале. Песма је тражење новога реда и она ништа не може наћи тамо где јој ред и прецизност претходе. Зато она не признаје свет као нешто што јој претходи, већ тишину и ненастањеност. Та тишина принуђyje на песму. То што нас приморава да стварима дамо име, знак је да човек није сам, да песник мора да изађе из самоће да би запевао. Песма и јесте тај пут од ничега ка нечему, оздрављење од ништавила…

Песник тражи праве речи, још непробуђене, мутне, несвесне, да би их песмом освестио. Исувише будне речи могу да савладају песму и да њен мир надгласају буком чије су амбиције сасвим непоетске. Песник жели да и речима оствари тај предео где је песма једина и највећа стварност. Зато он чезне за речима које не би биле мање стварне од онога што значе. Он тражи речи „стварне као дрвеће”, тражи реч која ће да личи на око. Овај напор малармеовске поетике поистовећивања бића и речи доводи песника до пораза: „Реч је у почетку била налик па је изгубила смисао.” Ту лежи она, за мене доказана, истина да када речи одузмете њену многозначност и право на смислене флуктуације, она престане да ишта значи. Песма је или недокучива, или бесмислена и бесадржајна. Песник је јасно уочио проблем неспоразума између речи и песме, али га није рекао: „песма би и вредела, али речи не вреде”. Од симболиста наовамо преосетљиви песници сањају о песми без речи…

Израз, септембар 1959.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, Просвета, Београд, 1972.

Полазак је био занимљивији од путовања, путовање занимљивије од циља, ако се ово где сад стојим може назвати циљем; представа о крајњем исходу ни у почетку није била јасна, а касније се грозно замутила; чупао си се, насумце, из ничега у нешто; из плодне нејасноће у жалосну јасноћу; и сад си овде, у мени, а ја сам не знам где сам; ниси овако замишљао; у глади и у празнини замишљању ништа не стоји на путу; не бих рекао да сам те изневерио, мада сам унеколико одрастао; (нарочито између педесете и шездесете); трудио сам се да одржим растојање, отуда наглашена употреба другог лица једнине; да, понекад сам мудровао онамо где је требало плакати; гледао кроз прсте мучитељима и учитељима, родитељима и предводитељима; изједаначавао кривице и заслуге; ко у овој врсти сабирања може бити крив, ко прав?; родна кућа, друштвени поредак, географски положај; затечене климатске прилике; понор из којег стижемо, понор у који тонемо; средиште се осећа, и без помињања; о, с каквим си жаром настојао да га се ослободиш!; успео си, а ниси се помакао с места; мени си препустио тражење накнадних оправдања и објашњења; завештао си ми навику измишљања; не књижевности, него сопственог живота; родио си се у отпору, усправио си се у отпору, изгорео у отпору; битан део наслеђа примио сам из невидљивих руку, у мраку; чувам га као завештање безимених и безгробних; као несвесно знање, којим су осенчени видљиви и тврди оквири; једно са тамницом, тешко си долазио до речи; чупао си се, безгласно, као ровка; вратио сам се на место које си закрстио петом, и препознао те; у себи, у теби, у веку – разлике су граматичке природе; нисмо важни ти и ја; али наша прича, можда, није без неког смисла; зато те упорно походим, и кад ме зовеш, и кад ме не зовеш; наш је живот почео у детињству, завршио се у раној младости; у годинама светог сиромаштва дисали смо пуним плућима; без игде икога, поседовали смо свет: прешироко имање, да би се рукама обгрлило; нигде и ни на чему, у дослуху с тобом, зидам дивљу грађевину; постојим једино с тобом, на твом тлу; више од тога нам не треба; нек нам оставе то што нико неће, утрину и пустолину, и усправићемо се, мало-помало, до неба; твоје је сиромаштво, данас, моје једино богатство; мој најчвршћи ослонац; нико ми на њему не завиди, нико ми га не може отети; знам много више од тебе, и од свог знања немам нарочите користи; научио сам толике туђе речи, којима се ништа важно не може саопштити; прошлост је недовршен сан: кад год јој се вратим, могу јој измислити друкчији наставак; оно чиме сам се јуче заносио, данас је тужна заблуда и срамота; ништа се не да поправити, али се свака ствар даде по сто пута претрести, док нам се не каже, док се од гледања не расветли; како год обазриво о другима судили, никад нисмо довољно увиђавни и правични; толико је, иза нас, остављених предела и напуштених људи; сваки је раскид једно олако почињено убиство; ти си, од првих корака, радио једино на томе; успео си се да ишчупаш петне жиле, јетру, муда; ухватио си се укоштац са самим собом, и љуљао се, пет година, у месту; корен је, на крају, пукао и одбацио те у недођију; и сад си овде, у јаловој архитектури белосветске провинције; било где да си стигао, било би једнако глупо, да ниси покушао, још глупље; отргао си се, а са мном, никуд ниси стигао; покушали смо да обеснажимо најјачу тачку деловања земљине теже, ону у којој човек додирује родно тло; успевши, промашили смо; остаје нам да причамо; да мешамо стварно са нестварним, еда би се, уз пут, ругоба претворила у фикцију; стварно боли, измишљено вређа; твоја знања пристижу кроз несрећну свест безмерних нараштаја; себи си најјаснији кад говориш из тамне шуме; а живео си, и данас живиш, искључиво у свом почетку.

Извор: Милован Данојлић, Балада о сиромаштву, Албатрос – Филип Вишњић, Београд, 1999, стр. 208–210.

Затекао сам једног средовечног господина, у тамном оделу, где седи у трсканој наслоњачи (на малој тераси која завршава тунел од винове лозе) пушећи. Он има плаве очи које гледају помало испод обрва, мршаве подшишане бркове. У дворишту се сусрећем са три љупке госпођице Станковић које редују по кући; на улазу са Госпођом која ме доводи до терасе.

– Ах, разговори, интервјуи! – почиње г. Станковић преко дуванског дима, једним врло дубоким и тихим гласом. – Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је посреди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година… Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему?

(…)

– Не волим код ових најмлађих оно стално истицање свога ја. Ја, ја, добро… своје ја је најпрече и врло занимљиво, али то ја треба да буде са нама, са нашом културом. Иначе има их… млади и талентовани. Узмите Ујевића, само док се још мало разбистри, или, Црњанског… овај само још мало да остари и да се среди. Погрешка коју је учинио Скерлић и његова група са својим стилом још има својих жртава и данас. Тражен је, као први услов једног књижевног дела, стил, коректно писање, углађеност. А тај је стил упропастио неколико српских талената, узмите само као пример Ускоковића и још неколико млађих. Све им је било шта ће критика рећи. Код Ускоковића, ако се сећате, има једно место, мислим у „Дошљацима”, где тако неки студенти поваљују неке студенткиње. И он, да би остао „у стилу”, напише просто на том месту: „И они пређоше границу”… То је Скерлићев грех. Нема ту, брајко, да они тамо „прелазе границу”, јер то не значи ништа, то је новинарска фраза. Има да се буде у таквим тренуцима или уметник или да се оде у порнографију. Они који немају снаге или одлазе у порнографију или у „стил”. Код мене имате у „Нечистој крви” оно место са Софком и мутавком када му она узима руку и меће је у своја недра. А је ли то порнографија?

(…)

– Па рекао сам вам… Сва је ствар у овоме: ја сам то осетио и хоћу да изразим. То је просто. А било је једно време када су писци полазили у стварању од једне лектире: прочитају Тургењева, допадне им се оно његово писање, они његови карактери, па онда траже око себе, по својој околини нешто слично. То је било једно време у моди. Сада имате другу моду, са овим најмлађим. Све је то губљење времена. Бити по моди олакшава пут, али се губи у томе своје ја, губи се оно најзначајније у човеку: његова личност.

– Више књижевника, говорећи о неоријентисаности у нашој књижевности, подвлачи чињеницу да данас немамо правих критичарских духова. Шта ви мислите о критичарима и критици уопште?

Г. Борисав Станковић има један шеретски осмех и једно слегање раменима.

– Шта да вам кажем о томе? Просто неколико закључака, једино то. На пример, у предратној малој Србији било је више морала у критици него што га данас има. Друго, све што се пише, то је апстрактно, без везе са нама. Проналазе, поводом једног дела, све неке сличности са овим или оним страним писцем, тек колико да покажу да су они то прочитали, да знају. Покојни Домановић се већ љутио због тога. Обично је говорио: „Упоређују ме тамо са неким страним писцима, које нисам ни чуо ни видео – а не видим шта треба да исправим и шта ми се замера.” Ова данашња критика нема љубави према талентованим почетницима, не показује никакву симпатију према њима, не чини ништа да их културно уздигне. Књижевних друштава нема, а неко мора помоћи младе таленте.

(…)

– До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност, ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег.

– Осећате ли ви оно што неки називају „радост стварања”?

– Не, ја не волим да радим. И тешко је то; то је као кад човек узме да копа.

– Данас имате једно изванредно доба тражења путева и циљева. Да ли бисте рекли коју реч о правцу којим би имао да крене наш савремени роман?

– Не, не! – г. Станковић се поново осмехну једва приметним осмехом – и овако сам доста говорио. Шта мислиш, шта би они тамо естетичари рекли? Доста ти је ово. И уморан сам.

Осетих да је разговор свршен. Покушах да добијем још који одговор, али је г. Станковић вешто прелазио на друге ствари. У ове кишовите летње дане по виновом лишћу има увек помало воде; видех да се по зеленим гроздовима блистају капљице. Једна кокошка је кокотала негде у дворишту. Ипак не хтедох отићи пре него што добијем обавештења о „Ташани”, једној већ готовој драми, која је за време рата изгубљена.

– Пред саму бежанију добио сам рукопис из Позоришта на чување. Метнуо сам га у своју фиоку, у свој сто који сам имао у Министарству просвете. Ко зна ко је са мојом „Ташаном” увијао своје прљаве ципеле. Није била што и „Коштана”, али је била интересантна.

– Али „Ташана” није цела уништена. Сећам се да су објављени поједини чинови и сцене по „Звезди”, „С. к. гласнику” и неким дневним листовима. Зар немате намере да допуните оно мало што недостаје?

Г. Станковић устаде, запали нову цигарету и, пратећи ме кроз тунел од винове лозе ка капији, рече замишљено:

– Чему? Ти си још млад, ти то не разумеш. Не хвата се птица кад једном одлети…

Скраћена верзија интервјуа забележеног у Београду 13. 8. 1926. године. Целокупан текст у: Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, 1931.

Извор текста: Клуб путника

Извор насловне фотографије: Данас

Познавао сам Хасана, сина Хусеинова.

Кад сам једног дана ушао у хан Колобару, показали су ми га руком и рекли да га поздравим, да му кажем коју љубазну ријеч и одам поштовање како најљепше умијем јер он то воли, а затим да прођем и сједнем на сећију одакле, ако хоћу, могу кроз прозор да гледам свијет на чаршији како купује и продаје, а имам прилику и Хасана да гледам и послије да причам како сам и ја у Сарајеву, у хану Колобара, видио Хасана, сина Хусеинова.

Нисам умио да га поздравим онако како се од мене тражило, окренуо сам се ка некаквом човјеку за којег су ми рекли да је Хасан, повио се мало у струку, нешто рекао или ништа, и отишао на сећију. Нисам дао себи право да га са сећије гледам, када га нисам људски поздравио; ја који сам сада први пут чуо за тога Хасана, и први пут га видио, нисам ни знао због чега да га друкчије поздрављам него што обично поздрављам људе, и оно моје повијање у струку, и оно што сам томе човјеку рекао, било је по наговору мојих пријатеља, па је — због тога, и испало неуљудно: тако да од себе нисам ништа дао, а од срца баш нимало, а ни шта тражио од тога Хасана — ни толико да на мој поздрав одговори. Моји пријатељи су ми замјерили, а ја им одговорио да жалим — али да друкчији поздрав нисам ни дужан човјеку којег не познајем, а и не треба ми да се са њим упознајем; у хан сам дошао да чај попијем и да кроз прозор гледам чаршију. Рекли су ми да је то тачно, да нас је свију чај овамо довео — али да је, за моју срећу, у соби Хасан, син Хусеинов, и да треба да га се бар добро нагледам кад већ не могу и да га чујем.

Шта је то требало да чујем од тога Хасана ја нисам знао, а нисам ни питао моје пријатеље, и узео сам да мирно — гледајући кроз прозор чаршију, попијем чај.

Може бити да су моји пријатељи помислили да су ме узалуд довели у хан због Хасана, кад ме један такав човјек не занима него чаршија; видио сам да им је жао што сам такав, што нисам као они — који у хан долазе да би видјели, и ако их срећа послужи и чули Хасана, сина Хусеинова.

Попио сам чај, спустио празну чашу на табљу, и сад одједном, стао да гледам по ханској соби. На сећијама, покривеним овчијим ли срнећим кожама, сједјело је и ћутало неколико трговаца, рекло би се из других мјеста, који су у хану и ноћили, сад чај пили. Прешао сам преко њих немарно очима, и ишао до краја сећије, готово до врата — до Хасана. Питао сам се у себи зашто су дали да тај Хасан син Хусеинов, сједи до врата кад су ми рекли да је он један паметан човјек, најпаметнији у цијелој чаршији. Нису ме тиме узбудили, а ни увјерили да је онај човјек што сједи до врата најпаметнији у чаршији — и нисам га гледао због његове памети, него због тога што су га и моји пријатељи гледали, а један рекао још и то: да је Хасану, сину Хусеинову, мило кад га људи гледају.

Нисам могао даље, упитао сам зашто бечимо у онога човјека. Одговорили су ми да ја не морам да га гледам, да је Хасан, кад се гледа, као и сваки други човјек, али није кад се слуша…

— А шта бих чуо, кад бих га слушао? — упитао сам.

Тим питањем изненадио сам моје пријатеље. Један ми се примакао уз ухо, па ће, као да сам какво дијете, полако и разговијетно:

— Чуј… Овога Хасана позвао је један човјек на вечеру; њега и још пуно својих пријатеља. И хтио добро да их угости; био је богат тај домаћин. Женама је рекао нек није јела које се на софру неће изнијети. И жене стале да кухају јела, све једно боље од другога. Слана јела, слатка, и напитке. Толико тепсија, толико чинија, бог зна колико. А Хасан, син Хусеинов, док се вечера припремала, причао приче… Причао им је толико чудне приче, и толико лијепим гласом да су сви људи умукнули. Нису дисали. Нису више знали ни гдје су. Били су тамо гдје их је одвео Хасан својом причом… Били су у сасвим другом времену, у давном времену; ово своје су заборавили, и себе су заборавили. Нису један другога видјели, нису ни Хасана видјели, до само му глас чули — а и тај глас као да је долазио из неког човјека који је живио некад давно и све видио и знао — знао шта су људи радили прије двјеста и колико год хоћеш уназад година, и какви су били ти стари људи. И ево шта се десило оне ноћи код онога домаћина кад су жене спремале вечеру а Хасан дотле причао приче: хтјеле су и оне, бар нешто, да чују од онога што Хасан прича — унијеле би суд са јелом у собу и стале, и како би ту стале тако би и остале слушајући причу. Једна тако, друга тако, и трећа тако. И више ни оне нису биле ту, него тамо гдје их је, својом причом, одвео Хасан. Вратио их је у зору пијетао, кад је запјевао. Сјетиле су се тада својих јела које су синоћ припремале за вечеру, али је било све касно — јер оно што је остало на огњиштима, изгорјело је; могле су, јаднице, само да кукају. Зато Хасана неће да слушају они који каква посла имају, пропадне им посао слушајући га. Неки, овдје у хану, не заспу ноћу — и сјутрадан не живе у овом времену него у неком давно прошлом, и не личе на себе, не познају људе које су познавали него неке који су давно живјели, и цио дан са њима живе. Изгледају као да су пијани, или будале, или хоће да су много паметни. Неки су били тужни, ако је прича била тужна — и било им жао што су се родили кад је свијет такав…

Не умијем ти о њему причати, о Хасану, сину Хусеинову, него дођи увече у хан кад он прича, да чујеш.

Пошто ми је све то рекао у ухо, полако и разговијетно као каквом дјетету, мој пријатељ се одбио од мене; није чекао да му на то ишта одговорим, или да га питам, а имао сам и да му одговорим и да га питам. Попили смо још по један чај, ћутали који тренутак, а затим сам ја почео:

— Прича ли истините приче или измишљене онај Хасан?

Мој пријатељ ми се окренуо, гледао ме преко празне чаше у руци, вели ми:

— То се не зна; то се никад не може знати — кад би неко Хасана то упитао, увриједио би га и он би, истога часа, прекинуо причу. А то би била велика штета и људи би се на онога што пита наљутили, платили би му чај и показали врата, нек иде. Кад сте ме питали, а срећом нисте њега — и немојте да вам се то омакне с језика, ја ћу вам одговорити: оно што би, у његовој причи, могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо… ни онамо… него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колијевци. Кад хоће да се насмијете, ви се насмијете; кад хоће да вас препадне, ви се препаднете, а кад узме да прича мудру причу, вама се учини да око себе видите све некакве старце с бијелим брадама до појаса, међу којима сте само ви без памети.

Осликао ми га је тако као да се ради не о Хасану причалици, него о Хасану чаробњаку. Гледао сам га тамо на крају сећије, готово до врата, усамљеног; учинило ми се да тај човјек ништа у животу није постигао, а ни желио да што постигне, до да тако сједи по хановима и да, ако неко хоће да га слуша, прича своје приче. Био је средњих година, лијепа, мрка, издужена лица над које се надносила мала, од бијела предива исплетена капа са кићанком од свих могућих боја пресјеченом до саме капе, тако да је личила на још добро неразвијен шарени цвијет. Црне, крупне очи биле су му пуне влаге, надстрешене дугим трепавицама и густим вјеђама — и она му влага, кад затрепће очима, одсијевала неким чудним, болним сјајем. У огртачу са јаком од жуте лисичје коже сједио је као кад звјерка чучи у каквом јесењем грмену пуном крупна, чађава лишћа, пред опадање. Ни на кога из чаршије није личио: ни на трговца, ни на занатлију, ни на хоџу, него био један од оних доконих људи који се, свуда у свијету, по овако великим хановима, повијају, сједе до врата да не сметају, ћуте, погледају понеког или никог и ништа не гледају јер су довољни сами себи. Куће обично немају, а и ако имају замијенили су је за хан гдје им је зими угодно јер је топло, а љети је хладовина. Усамљеници су, и срећни су што са свога мјеста, тамо негдје код врата, могу да гледају људе, и слушају шта зборе. Нису сиротиња, не ишту — не гледају у туђ чај; кад би пара имали колико их немају, они би свима у хану платили чај — него су тако некакав саставни дио хана, ни његова срећа ни несрећа.

Такве су ми мисли, о тим људима, пролазиле кроз главу док сам гледао Хасана, сина Хусеинова. Дознао сам да му је отац Хусеин био учен и угледан човјек; презивао се Аковалија — по Акову на Лиму из којег му је, уз некакве немире, дошао дјед. Довео је са собом браћу, и више неким забрањеним пословима него поштеним радом браћа и њихови синови заимали — сви, сем Хусеина, оца Хасанова; он се дао на књигу, на посао који пару не доноси, и са женом и двојицом Хасана, од којих му један био син а други посинак, живио сиромашно. Двојица Хасана — старији доводак и посинак а млађи син, слагали су се као два рођена брата, али ништа нису радили, ни пару имали. Онај што је био рођени син Хусеинов — којег су, да га разликују од оног другог Хасана, звали Хасан, син Хусеинов, ишао је са оцем по махалама и наслушао се његових мудрих прича из књига и оних које је сам измишљао. Тада се Хасан, син Хусеинов, и сам научио да измишља приче, да истините — из књига Хусеинових, претвара у лажне а лажне у истините и ствара некакве треће, своје приче…

По смрти Хусеиновој Хасан се прочуо са својим причама, бољим од очевих, љепшим гласом и љепше испричаним — и вјештином да се прилагоди тренутку, мјесту, и расположењу слушалаца — тако да се није могло догодити да веселим људима прича тужне приче или невеселим веселе.

Пошто се напричао по махалама, гдје су га и хранили зато што их забавља, Хасан се, полако, спустио на чаршију — тамо гдје су ханови, и у њима се, најприје у мањим, задржао једно вријеме, а затим ушао и у највећи — у хан Колобару. Ту су били друкчији путници од оних по малим хановима, и бољи ханџија — неки Ариф Табак, који му је за стално дао оно мјесто на крају сећије до врата, и хранио га. Заузимао је то мјесто до врата рано изјутра — кад соба стане да се пуни свијета, и напуштао га касно у ноћ, кад се соба испразни.

Први пут сам чуо његову причу кад сам, једне вечери, не знајући куд ћу, отишао у хан. Сједио је на оном свом сталном мјесту, на сећији до врата. Изнад главе му је, објешен о клин, горио фењер; освјетљавао му је ону чудну капу од бијела предива са кићанком на врху налик на шарен цвијет, лице му је било у сјенци — оно његово мрко, издужено лице, и мени се учинило ситно, као у дјетета. Прибијени уз њега — толико да је једва дисао, слушали су га људи; неки су сједили скрштених ногу, неки на кољенима, неки чучали. И сам сам чучао, јер нисам имао гдје сјести, и слушао га; могао сам да ухватим тек понешто из његове приче — онолико колико је било довољно да ме примами, али не и цијелу да чујем. Окретао сам се људима око себе да ми кажу шта је рекао, али одговор нисам добијао — јер нису имали кад да се са мном забављају; изгледало је као да Хасан тамо нешто дијели, па би остали без дијела.

Послије сам долазио раније и заузимао боље мјесто, али никад оно најбоље — јер било је хитријих од мене, и увијек ми је остајало да чучим или да сједим на кољенима. Могао сам, са тог бољег мјеста, да добро чујем Хасана и да га добро видим: био је ту — близу, и у исто вријеме далеко, и из те даљине, пред наше очи, изводио некакав непостојећи свијет са свим што људи могу да имају, да стекну, да изгубе, да страдају или добијају у биткама, да се жене, да ходе по свијету, да умиру — и да се не зна шта је у томе свему било истина а шта Хасан измислио.

Причао је без реда шта му на ум падне или шта му је лакше да измисли; кад измишља био је спорији, застајкивао је, ћутао све дотле док чај не попије, а кад му не иде ни уз чај, узимао је готову причу, да не чекамо. Те готове приче биле су о старом Сарајеву — онаквом какво је некад давно било, и какви су у њему били људи, сокаци и куће; биле су куће окренуте друкчије: прозори су им гледали на вртове и башче а стражња страна низ сокак, и све што се из њих пролијевало, отицало је низ сокак. Дјеци се говорило да пазе кад неко доље сокаком пролази, да га не поквасе… а кад се то ипак деси — човјеку се изнесе ибрик са водом да се опере, а дијете се избије.

Волио је да мијења слике старог Сарајева, волио је да га руши и изнова гради. Палио га је ватром. Плавио водом. Харао болестима. Пљачкао хајдуцима. Зажмурио би кад би га, уз неки пожар, завио у дим да се у њему ништа није видјело — ни човјек човјека, ни кућа кућу, до пламен и дим. Послије би га, готово цијелог, изнова начинио и увијек љепшим. Није дао да то ново Сарајево дуго траје, и ако ништа друго а он би га искаљао блатом толико да је у њега било гадно погледати — а затим га очистио, окречио и покрио зеленилом воћњака. Али ни тој новој слици старог Сарајева није дао мира — и, из ведра неба шинуо би громом у неку од минара и преломио је; није говорио да је то због криве клетве трговаца на чаршији, него да гром бије у високо. Кажњавао је кривце затвором, трговцима који су криво мјерили пробијао ексером уши и прикивао их за дирек насред чаршије да их свак види. Теже кривце давио је ноћу у градској тврђави; за свако задављено грло испаљивао је по један топ: нек се зна да се на тврђави дави и да за сваким, једне ноћи, може да пукне топ. Треће је слао у Азију, у прогонство – у Караказан, одакле се нису враћали. Није жалио за њима, а ни веселио се њиховој несрећи, до полако, као да је ту био и све то видио, испредао приче о људским судбинама, непознатим и непредвидљивим, сваком човјеку још прије рођења на челу исписаним, али узалуд то писмо на челу носи кад не може и да га прочита. Испадало је да је за човјека највећа неправда што цио вијек носи једно писмо, а није му дато да зна шта ту пише; с те стране он, је робнекаквом писару који му је исписао судбину и писмо запечатио. Неће моћи да по својој вољи управља својим радњама; оне су му одређене оним писмом. Зато Хасан, син Хусеинов, није кривце кривио, а ни дивио се добрим људским дјелима, јер ни добро ни зло није од њих зависило него од онога што им је на челу записано. А не може се ни прочитати, ни дописати, ни — ако не ваља, избрисати. Ни на то се Хасан није љутио; причао је мирно и равно, и — не из његових ријечи него из његове мирноће испадало је да је најбоље тако како је човјеку унапријед одређено. А оно што је ипак добро да човјек покуша да уради, јесте да се на вријеме ожени, да има свој дућан и да живи као остали људи у чаршији. Нека гледа како Миљацка тече, како у прољеће листа дрвеће, и како у јесен опада лист; све друго ће му бити сувишно и глава ће га од тога бољети.

Понекад бих у себи рекао да нећу ићи у хан да слушам Хасана, али и онда кад нисам одлазио, чинило ми се да га чујем као да сам у хану. Стао сам најзад да се питам: шта је то што ме привезало за Хасана, требају ли ми његове приче и шта имам од њих, ако ишта имам? Знао сам да би ми он одговорио да немам ништа друго, до да их и сам некоме испричам, да је на овоме свијету најважније да имамо један другом нешто да испричамо. Кад бисмо мртви могли да се кајемо што живи нисмо учинили, то би било што нисмо причали… Хасан би ми рекао да одем на гробље и видим колико се тамо ћути…! Зато нек се не губи вријеме док је човјек овамо… Није важно је ли оно што се прича истина — да поучи, или измишљено — да забави, него да се причајући и слушајући два пута живи.

Може бити да би ми тако нешто одговорио Хасан, да ме чуо кад сам се питао шта имам од тога што идем у хан и слушам Хасана.

Дошла је касна каљава јесен са кишама и ја сам, уз те кише, отишао из Сарајева; не знам колико је са мном отишло Хасанових прича — тек он јесте; остала је у мени његова слика како, са оном кићанком на капи налик на нерасцвјетан цвијет, сједи на оном посљедњем мјесту на сећији до врата, да не смета. Нисам могао да замислим то мјесто без њега, његову главу без цвијета на капи и фењера горе над њим, објешена о клин. Људи ће улазити у хан, пролазиће покрај њега и сједати на сећије, а он ће — на оном мјесту до врата гдје не смета, гледати преда се и ни на чији чај неће дићи очи да каже да би и он попио чај. Неће личити на трговца, ни на занатлију — него на човјека из некаквог давног времена и далеког краја који се, неким чудом, обрео ту у хану.

Три године, проведене изван Сарајева, са другим људима и у друкчијим приликама, биле су довољно дуго вријеме да на много штошта заборавим, па и на Хасана, сина Хусеинова; њега сам се још најдуже сјећао, не по причама него по судбини његовој да вјечито сједи на једном те истом мјесту — оном на крају сећије, до врата. Али — вријеме је пролазило, и Хасан из мене одлазио — и најзад био само један човјек од многих којих сам се сјећао или, због заборава, једва и могао да их се сјетим. Знам да сам покушавао да неке његове приче препричам мојим пријатељима да их задивим, али — нити сам умио нити моје пријатеље задивио, и мануо се посла који није за мене. Видио сам тада да треба сјести на некакво посљедње мјесто, до некаквих врата, као што је он сједио, и одатле причати приче; да треба бити под оном капом са кићанком и оним фењером изнад главе — да треба бити некакав Хасан, син Хусеинов. Била је та моја невјештина да препричам његове приче још један разлог да га заборавим; готово да сам њега, а не себе, кривио што не умијем да причам.

Нису брзо, али ипак су прошле три године, и ја сам опет пред очима имао хан Колобару и чаршију — и Сарајево. Било је све то као и прије, али ја сам био друкчији: није ме више мамила свјетина на чаршији, нисам улазио у хан Колобару, нисам, сем понекад, шетао уз Миљацку и низ Миљацку испод дрвећа; излазио сам на брегове испод Требевића и на гробље на Алифаковцу. Најчешће сам, пред вече, сједио у самом гробљу, ослоњен леђима уз нишан — јер ту је, међу нишанима, трава била најгушћа и тишина најдубља… Нисам се осјећао да сједим у гробљу — што, може бити, не ваља пред вече, јер оно као да и није било то што јесте: једно гробље, него једноставно продужетак сусједне махале у коју се и само продужавало — и разлика је била у томе што је насеље живих било бучно а насеље мртвих тихо, уморно тихо… У њега се није могло дозвати, нити ишта из њега чути, до гуштер у трави… Мртви увече као да су падали у још дубљи сан, од онога којим спавају… Горе над њима остајали су њихови каменови, и они, рекло би се, сањиви… Навели су се на све четири стране, а неки и по земљи пали — већ према томе колико се који, од дуга стајања, уморио…

Читао сам натписе на њима: имена и године кад су умрли — и молитве богу да им на крилима анђела прими душу, да их припусти у рајске башче гдје кроз цвијеће протичу вјечно хладне воде и на дрвећу пјевају, гласом умилним, рајске птице. На једном камену — изненадивши се, прочитао сам познато име: Хасан, син Хусеинов. Дуго сам стајао код тог камена. Код тог имена.

Оно мјесто у хану на крају сећије, до врата, гдје неће сметати, остало је иза Хасана празно; он је и овдје добио мјесто на крају… — на самом крају гробља, до грања, „гдје неће сметати…”

Камен Хасанов био је мали, и на њему мали натпис: неколико ријечи из молитве, а затим да је Хасан, син Хусеинов, за живота увесељавао људе својим веселим причама а мудрим их поучавао и нека му је за то мир души.

Његове приче сад је крио његов камен…, био му је на крају гробља, до грања; и мртав — Хасан, син Хусеинов био је на крају…

Извор: Ћамил Сијарић, Приповијетке II, Веселин Маслеша, Сарајево, 1991.

Оног страшног дана, када се догодила светска неправда и на Голготи међу разбојницима био разапет Исус Христос — оног дана је од раног јутра јерусалимски трговац Бен-Товит осећао неподношљиву зубобољу. Почела је још претходне вечери: осетио је лако севање у вилици с десне стране, а један зуб испред умњака као да се мало подигао и, кад га је додиривао језиком, појављивао се лаки осећај бола. После јела бол се, ипак, потпуно смирио, Бен-Товит је сасвим заборавио на њега и лакнуло му је — тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је веома расположен и није придавао значај злослутним знацима.

И спавао је добро и чврстим сном, али је пред зору нешто почело да га узнемирава, као да га је неко звао због врло важног посла, и када се Бен-Товит љутито пробудио — осетио је зубобољу; зуби су га болели отворено и пакосно, свом снагом оштрог пробадајућег бола. И више му није било јасно да ли га то боли јучерашњи зуб или су му се придружили и други: читава уста и главу је испуњавао тај ужасни осећај бола као да је неко Бен-Товита натерао да жваће хиљаду усијаних оштрих ексера. Он испи воде из глиненог крчага — за тренутак помахниталост бола нестаде, зуби се стресоше и зањихаше попут таласа и тај осећај је чак био пријатан у поређењу с претходним. Бен-Товит поново леже, сети се новог магарца и помисли како би био срећан да није тих зуба, и хтеде да заспи. Али вода је била топла — и пет минута касније врати се још љући бол, и Бен-Товит се усправи у постељи и стаде се љуљати као клатно. Читаво лице му се наборало и стегло од бола, скаменила се кап хладног зноја. Тако је, љуљајући се и јаучући од бола, дочекао прве зраке сунца, коме је било суђено да види Голготу с три крста и да се помрачи од страве и јада.

Бен-Товит је био добар човек, који није волео неправду, али када му се пробудила жена, он ју је, једва отварајући уста, просто засуо свакојаким непријатностима и жалопојкама како је осуђен да сам, као шакал, завија и да се грчи од бола. Жена је стрпљиво слушала незаслужене прекоре, јер је знала да их не упућује зло срце, и донела је много добрих лекова: очишћену пацовску балегу, коју је ваљало ставити на образ, тинктуру од отрова шкорпије и аутентични комадић камена од плоче с Божјим законима коју је разбио Мојсије. Од пацовске балеге му би мало лакше, али не задуго, као и од тинктуре и комадића плоче; после краткотрајног побољшања бол се редовно враћао с новом снагом. И у кратким тренуцима предаха Бен-Товит се тешио размишљањем о магарцу и маштарењем о њему, а када му је бивало горе — јаукао је, љутио се на жену и претио да ће разбити главу каменом ако му бол не прође. И све време се шеткао по равном крову своје куће, стидећи се да приђе ивици, јер му је читава глава била умотана марамом као да је жена. Неколико пута су му прилазила деца и ужурбаним гласовима нешто причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит је застајао, за тренутак их слушао згрчена лица, али је онда срдито ударао ногом и терао их: био је добар човек и волео је децу, али се сада љутио што му досађују свакојаким ситницама.

Било је непријатно и то што се на улици и на суседним крововима окупило много света, који ништа није радио, већ је само радознало посматрао Бен-Товита, умотаног марамом као жена. И већ је намеравао да сиђе с крова, кад му жена рече:

— Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то разонодити.

— Молим те, остави ме на миру. Зар не видиш колико се мучим? — љутито одврати Бен-Товит.

Али је у жениним речима одјекивало нејасно обећање да зубобоља може да прође, па је и нехотично пришао огради. Накрививши главу, зажмуривши на једно око и подупревши образ руком он погледа доле; његово лице је одавало израз гадљивости и уплаканости.

Уском улицом што је водила према брду у нереду се кретала велика гомила света, обавијена прашином и непрекидном дреком. Средином улице, повијени под теретом крстова, ишли су злочинци и над њиховим главама су попут црних змајева витлали бичеви римских војника. Један од њих — дуге светле косе, у поцепаном и окрвављеном хитону — спотаче се на камен који му је бачен пред ноге и паде. Дрека доби у снази и руља направи обруч око њега и склопи се као разнобојна морска вода. Бен-Товит изненада уздрхта од бола — као да му је у зуб неко зарио усијану иглу и окренуо је — јаукну: „У-у-ух” — и одмаче се од ограде, гадљиво равнодушан и љут.

— Ала се деру! — рече завидљиво, замишљајући разјапљена уста са снажним здравим зубима и како би и сам дрекнуо да је био здрав.

И од тога се бол још већма разбесне, па он стаде вртети умотаном главом и мукати: „Му—у—у…”

— Кажу да је Он лечио слепе — рече жена, која се није одмицала од ограде, и баци камичак на место ка коме се лагано кретао Исус кога су бичевима подигли.

— Како да не! Нека сад излечи моју зубобољу — иронично одговори Бен-Товит и љутито и огорчено додаде: — Ала дижу прашину! Као да иде стадо, а не људи. Требало би их све батином растерати! Одведи ме доле, Саро!

Испоставило се да је жена била у праву: призор је мало разонодио Бен-Товита, а можда је на крају крајева помогла и пацовска балега, па је успео да заспи. А кад се пробудио, бол је готово нестао, и само се на десној страни појавио мајушни оток, толико мајушан да се једва примећивао. Жена је рекла да се уопште не примећује, али се Бен-Товит лукаво смешкао: знао је какву има добру жену и како она воли да говори пријатне ствари. Дошао је сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га је одвео да погледа магарца и са осећањем поноса слушао похвале упућене њему и магарцу.

Онда су, на молбу радознале Саре, сви троје отишли на Голготу да погледају разапете. Успут је Бен-Товит испричао Самуилу како је претходног дана осетио севање у вилици, и како га је касније ноћу пробудио страшан бол. Да би био уверљивији, правио је патничке гримасе, затварао очи, вртео главом и јаукао, а седобради Самуил је у знак повлађивања саосећајно климао главом и говорио:

— Ах-ах-ах! Ала боли!

Бен-Товиту се допало суседово повлађивање, па је поновио причу и затим се вратио давној прошлости, кад му се покварио први зуб, на доњој вилици, с леве стране. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Осуђено да обасјава свет тог страшног дана, сунце је већ зашло за далеке брегове, и на западу је, попут крвавог трага, пламсала тамноцрвена пруга. На њеној позадини нејасно су се оцртавали тамни крстови, и крај подножја средњег крста, неразговетно су се белеле нечије прилике које су клечале.

Свет се одавно разишао; захладнело је и, бацивши летимични поглед на разапете, Бен-Товит ухвати Самуила подруку и опрезно пође кући. Осећао је прилив особите лепоречивости, па је желео да заврши причу о зубобољи. Тако су ишли, и Бен-Товит је, уз Самуилово саосећајно климање главом и усклике, правио патничке гримасе, вртео главом и вешто јаукао — а из дубоких кланаца, с далеких спржених равница, дизала се црна ноћ, као да је желела да од погледа неба сакрије велико злодело земље.

1905.

С руског превео Миливоје Јовановић

---

Леонид Андрејев (1871—1919), прозни и драмски писац, важан представник „сребрног доба” руске књижевности.
Најпознатија дела: новеле Црвени смех, Тмина, Прича о седморици обешених, Јуда Искариотски и драме Ка звездама и Човеков живот. После револуције 1917. пребегао у Финску, где је умро у сиромаштву.
Прича „Бен-Товит” објављена је 1905. у збирци радова више аутора Нижегородский сборник.

Извор текста: КУЛЕ, ГРАДОВИ — Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа, приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, SAI, Београд, 2013.

Насловна слика: Леонид Николајевич Андрејев, Аутохроматски аутопортрет (детаљ), пре 1919.

Све се то догађа због тога што смо се потпуно препустили процесима денационализације: у нас у овом тренутку не постоји никаква јавна свест о језику којим говоримо, ниједан званичник нити било која институција не усуђују се ни да поставе питање о том језику, нити да се осврну на оно што се појављује свуд око нас, на оно што се чини са нашим језиком, као што се нико не усуђује да се запита о томе колико постоји наша духовна и физичка отаџбина. Сва та питања су код нас табуизирана. Суочени смо са однарођавањем: уз мук српске интелектуалне и политичке елите. Оваква застрашујућа чињеница може да постоји само у неслободним друштвима, којима се управља ван њих самих. Тако се у систем културе уписује одређена врста понашања.

И када нам све то изгледа тужно, не морамо бити сасвим обесхрабрени: довољно је да се загледамо у прошлост и видимо како то није први пут у нас. У једном таквом раздобљу можемо препознати и „величину и драму српских писаца XVIII века, првих и потоњих полихистора у нашој књижевности, који су, на културном хаџилуку, срећни и сиромашни пролазили од царске Вијене до Санкт-Петерсбурга, од Кијева до Цариграда, од Свете Горе до Венеције, од Лајпцига до Лондона, да би пошто-пото штампали књиге за један народ који нема ни отаџбине, ни књижевног језика, ни владара”.^[1] Реч је о изразитом космополитизму наших просветитеља, о њиховом сусрету са светом, о њиховим путовањима и – пресудно – о њиховом родољубљу и оданости нечему што је изгледало као да је заувек нестало.

Није само њима то тако изгледало. У Лажном цару Шћепану Малом – тој пророчкој књизи о нашим данима, тој вечитој књизи о парадоксу хилијазма у свету – појављују се, очекиване у нашем колективном памћењу, уобичајене у епској дикцији Његошевог света, речи о томе како су „одвазда… Срби народ храбри”. Оне, међутим, изазивају неочекиван и тако модеран одговор: „Истина је да су народ храбри,/ да су били. Али, ђе су сада?” Како бисмо као читаоци могли одговорити на ово питање? То питање остаје да лебди у ваздуху: „ђе су сада?” И великом песнику Лази Костићу – који је седам година провео на, како је Његош певао, „српском Цетињу” – чинило се, почетком двадесетог века, да је српски народ на низбрдици.^[2]

И када су мислили да нема више тог народа, да нема ни његовог духовног племства, да је свако настојање узалудно, да многа унутрашња слабост поништава сваку појединачну племенитост, претварајући је у кап у мору, ипак су сви били одани ономе што трансцендира саму нацију: њеној култури као симболичком памћењу у чијем осветљењу се приближавамо ономе што се зове саморазумевање. Оно припада срединама и народима који се огледају у свом језику, својој историји и свим оним својствима која нам данас тако болно недостају: као што нам недостаје и свест о томе колико су нам неопходни. Ту нам је све откривено на начин који не можемо превидети: било да смо са владаром или без њега, са свешћу о свом језику или без ње, са осећањем да имамо отаџбину или да ње једноставно више нема.

(…)

Интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као историјској контактној култури три вере, да се заснује – као државна чињеница – брига о српском језику, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања. Али, та политика мора имати два напоредна и равноправна елемента: она мора бити српска и модерна; она мора бити укотвљена и у националну и у интернационалну димензију духа. Никакво анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано; никакво модерно разумевање тих дела као национално неутралних неће, такође, бити ваљано. А управо те оријентације имају предрасудама учвршћену публику. Само онај ко укаже на модерну димензију Његошевог песништва и при том истрајава на истинитој свести о песниковој националној и књижевној припадности, показујући како управо модерна компонента проистиче и из свести о националном, само такав књижевни истраживач утире пут интегралистичкој српској културној политици.

Да она мора бити критички саморефлексивна, то проистиче из њене универзалне димензије: зато је културна и није трибалистичка. Да мора бити критички самоусредсређена, то проистиче из њене националне димензије: зато је српска и није – првостепено него посредно – византијска, средњоевропска, западна, приморска. Да мора бити састављена од вишеслојних културних наноса, али не и неодредиво вишезначна, то проистиче из схватања српске културе као културе три вере: зато је и византијска, и средњоевропска, и западна, и приморска. Да се заснива у времену, као духовно надовезивање, то би требало да проистекне из настојања да постане ефикасна: зато је политика. Ако данас нема ниједног од ових услова, ако о њима нема никакве јавне свести, ако се нико и не пита колико постоји наша духовна и физичка отаџбина, ако српски језик представља подручје кривотворења у присуству – и српских – власти, онда је можда тренутак да почнемо да размишљамо о интегралистичкој културној политици. Можда је поново на делу онај тренутак који је Његош у писму Гарашанину – од 2. маја 1848. године – овако описао: „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.” Понекад нам се учини да се тај тренутак појављује последњи пут у историји српске културе.

^[1] Милан Кашанин, Судбине и људи, Просвета, Београд, 1968, 307.

^[2] Лаза Костић, Књига о Змају, Просвета, Београд, 1984, 28.

Извор текста: Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго, допуњено издање), Orpheus, Нови Сад, 2012, стр. 217–219, 332–333.

Фото: Јутјуб снимак екрана