Кад сам јутрос отворио очи, спазио сам у процепу над вратима своје потлеушице укљештену румен зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у ових седамдесетак година које памтим нисам пробудио након сванућа: увек би ме пре петлова из сна пренуо тихи унутрашњи бруј – као да ми је тело звоно тек овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у то доба већ увелико будем на реци и да из ње извлачим мреже с уловом како бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.

Но, шта је ту је, помислих. Одоцнио јесам, али ствар нећу поправити додатним губљењем времена на пребацивање себи и размишљање о узроку одоцњења.

До реке сам сишао у толикој хитњи да ми се сенка дваред саплитала и падала у трње крај пута искићено белим козјим прамењем, те морала затим да ме сустиже. Али тај ме призор није зачудио ни изблиза колико оно што је уследило пошто сам се у свом чуну отиснуо од обале. Наиме, ја сваког дана, више од пола столећа, веслам све док ми од скорелих ножних прстију па кроз мршаве листове не пођу мравци, на шта никада не морам да чекам одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју потом, по правилу, пуну рибе извлачим из воде. Сада, међутим, бејах превеслао чак до далеке наспрамне обале и готово целу миљу низводно, разазнавао сам већ и избледеле стегове на градским кулама – а у ногама још нисам осећао ништа! Напослетку сам, први пут у свом веку, бацио мрежу у воду тек да је бацим, насумице, не чекајући знак од свога тела.

Само што је потонула, мрежа је запела за нешто на дну. После дугог кружења око тог места и потезања, превртања и окретања мреже, успео сам да је извучем, сву крваву од масног муља и мрких алги, а при репњаку уплетену око још крвавије, шиљате, кечигасте кациге.

Добар део јутра беше отекао у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурио сам ка граду са својим јединим уловом. Срећом, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми није деловао краће и лакше.

Састругавши колико сам могао згрушану речну „крв” с кациге, чија се површ указа потамнела али глатка, неначета рђом, понео сам кацигу у костретној врећи ка Рибљем тргу. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихови упали образи, подбуле црвене очи и повремено штуцање и подригивање јасно говораху чиме су ти људи заменили редовну исхрану и сан.

И кад нису деловали овако, клонио сам се војника јер су ме безмало сви они, од нашег првог сусрета, сврставали у худоумнике и имали неодољиву потребу да се са мном грубо шале. Шта би тек било кад би видели да доносим да продам некакву старинску, мрљаву кацигу ту где се продају искључиво риба и рибарска опрема? Стога сам ипак разминуо Рибљи трг и запутио се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.

Надомак Главног трга набасах на Јована, звонара Богородичине цркве из Доњег града. Тај је био један од ретких мојих знанаца који су умели и волели да разговарају са мном. Али сад ми се, први пут, учинило да покрети којима Јован покушава да општи са мном не значе ништа; да и он, као већина, држи да је пред мутавцем довољно како било млатарати рукама јер овај и онако није кадар да разуме смислену људску реч; да се вероватно ни приликом претходних сусрета нисмо разумевали, него је сваки своју тесао и читао из гестикулације другог шта је желео да прочита, а не шта је њом стварно саопштавано; да смо удвоје говорили сами са собом.

Сазнање да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погодило ме је теже него јутрошње затајивање веза са својим телом и собом, с природом и светом за који су они што чују глуви. Једва сам дочекао да докончам „разговор” с Јованом и наставим својим путем, или куд било – само што даље од те брадате вране…

*

Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Јерка успевао да испредем мрежу смисла; мој слух је био Дунав у ком се разбистравала замућена Сава његовог говора.

Често се споменем свог потоњег сусрета с Јерком: описивао ми је чуда што су га снашла тога дана; показивао ми агарјанску кацигу коју је из реке изрибао и за коју је ценио, вероватно с правом, да потиче из времена опсаде у којој је он као дечаче, услед поготка из једне агарјанске бомбарде на корак од њега, изгубио слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и сада што никако нисам успевао да му објасним да је поводом овог последњег био у криву. Али очито се над ушћем његовог немуштог говора у мој слух више није белео град који нас је уједињавао у језик разумљив обема странама.

Иако је протекла бујица времена од тада, памтим добро: тај последњи Јерков и мој сусрет одиграо се последњег дана месеца септемврија хиљаду петсто двадесетог лета Господњег. Тек много касније ћу случајно сазнати да је истог дана овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу султана Селима сео његов син Сулејман, који је непуних годину дана потом освојио Београд и оданде раселио нас, Србље.

Памтим и како сам тада, док смо као река робља, у ланцу, спровођени из Београда ка Цариграду, мислио на Јерка ког не бејах видео скоро пуну годину, како сам га тражио очима и радовао се што га не налазим. Алилуја, клицао сам у себи, наш је Јерко испарио из земаљског вида и слуха! Даће Бог да се једног дана, кроз дажд приче, поново спусти на земљу, у свој ослобођени град!

Прва верзија приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.

Слика: Предраг Ристић, Београд у доба деспота Стефана, сериграфија.

Из чаробне лампе слатки џине!
Венецијо на којој сам кула!
Решење си просте једначине:
Ја плус икс једнако је нула.

Уз тебе је сваки рачун песма,
А лумперај математски складан.
Убедиш ме: страх је неоправдан,
Све боли су сна шала обесна.

Кад сам с тобом, пламна бало, слизан,
Са светом сам – коктел пенушави.
Преливен у перле, омчом низан,
Океан у шкољци својој давим.

Онда скршиш језику удове,
Те кроз говор на трбуху пузи.
Тобом мисли као алге плове.
Срце чиниш да личи медузи.

А када ми стргнеш визир свести,
Кроз тебе у мене рака кија:
Од шлајма се ко мермер засијам –
Сутра смртна гроза ће ме трести.

Из рукописа књиге Горка медицина.

Слика: Едвард Мунк, Аутопортрет с боцама, око 1938.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”

Књижевни програм овогодишњег фестивала “Град театар” настављен је 3. августа, а гост Трга пјесника био је писац Мирко Јовановић који је представио свој роман “Између црних поља” што је уједно и прва промоција овог романа објављеног 2020. године.

Модератор вечери био је Радоје Фемић, писац и критичар који је на самом почетку изразио захвалност Граду театру на прилици да на Тргу пјесника говоре о Јовановићевој поетици и скрену пажњу на важне текстове које је до сада објавио.

“Неки су, наравно, и награђени тако да можемо да говоримо о једној ауторској поетици која се конституише, која је у формирању и етаблирана у контексту савремене књижевности”, нагласио је Фемић.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Он је казао да је роман “Између црних поља” роман који је одувијек хтио да напише.

“Осјећао сам дуг да ту тему морам на један књижевни начин, а то је једини начин који умијем, да обрадим и дуго је у мени врила та тема. Биографске чињенице су се у мени таложиле, акумулирале, преображавале. Временом је од тога настало нешто од чега сам видио да може бити и нека литература и покушао сам прије самог почетка писања овог романа да напишем неколико мањих, краћих рукописа, али се то изјаловило јер сам схватио да то може бити нешто више. Тек 2013. године сам се коначно посветио писању овог романа”, казао је Јовановић и додао да је на почетку то било јако блиско аутобиографији.

“Ипак ми је било тешко да на такав начин обрадим нешто што ми је јако блиско, а то је мој завичајни свијет, људи које сам познавао. Није ми било пријатно да завирујем у свој и њихов живот, било ми је тешко, а испоставило се и немогућим да наставим тим аутобиографским правцем. Дуго сам трагао за рјешењем и након двије, три године сам дошао до кључа за рукопис. Форма се у међувремену мијењала. У почетку је то заиста било експериментално, блиско ономе што се назива постмодернизмом”, истакао је он.

У роману има доста аутобиографских мрвица, нагласио је Јовановић, али се током процеса претворио у један текст фикције који се доста удаљио од његовог живота и биографије. Окосница романа је породична хроника трочлане породице Маковић, дјечак и његови родитељи, али и њихово непосредно окружење кроз које је испричана менталитетска прича. Јовановић је казао да је ријеч о роману једне нарави и хроника једног времена које сви доживљавају као црно и тешко.

“Међутим, оно што је црно не може се црним тоном говорити. Уз много хумора и других средстава којима сам покушао да ублажим све то и да направим једну дистанцу мислим да сам на добар начин обрадио тај период деведесетих година прошлог вијека”, казао је Јовановић. Фемић је рекао да крај 20. вијека има несумниово трауматичан и драгоцјени аспект по живот и карактер породице Маковић, посебно јунака Ивана који пуним плућима и властитим сензибилитетом осјећа те тектонске поремећаје, на шта је Јовановић казао да је приказан један породични микрокосмос.

“Типична радничка породица тог времена која живи у провинцији, изолована од магистралних, историјских и политичких токова, али се на њих одражава све што се дешава у граду, земљи и свијету у том тренутку. То су догађаји у историјском низу који се до данас није прекинуо и одражавају се овдје код нас на један крвав начин. Та земља је била парадгима једног подијељеног свијета у ком су били заступљени и источни и западни свијет. То је тај кока-кола социјализам, југословенска верзија социјализма уз утицај америчког капитала и политике. Једна илузија које завршила како је завршила, а роман се управо бави тим временом и свиме оним што је он донио”, нагласио је Јовановић. Посебна врлина ове књиге је то што је ослобођена доцирања, казао је Фемић и појаснио да није заснована на идеолошким претпоставкама.

“Њој је та призма свакодневног искуства и непосредног сусрета са епохом кроз живот породице у првом плану и то је изузетак у односу на доминантни дио наше савремене књижевне продукције која никако да се ослободи тезе коју раби из овог или оног пракитчног разлога. Код Јовановића је више случај о једном оксиморонски интонираном, ангажованом, без илузионизма. Код његових књижевних јунака нема идеализације, они нису конституисани као људи који живе у једној епохи неподношљиве среће, благостања и задовољства, али с друге стране нису ни очајници”, казао је Фемић.

Јовановић је нагласио да је посао писца да свједочи те да је кроз животе јунака испричао причу избјегавајући угао идеологије.

“Ја сам био свједок тих времена и историјских, крупних догађаја одражених на “мале животе и свијет малих људи”. Ја вјерујем у причу упркос тренду и томе што је прича разграђена и фрагментована и што се експериментом покушава направити нешто ново. Причу ништа не може замијенити, приповиједање ништа не може замијенити.” Фемић је додао да роман није редукован на једну паланачку хронику. “Књига нема ту врсту епско-патријархалне омеђености која би јој одузимала онај шарм универзалне приче која је могла да се ситуира у било који животни простор”, казао је он. Јовановић је нагласио да не вјерује у рециклирање старог и понављање истог. “Вјерујем у традицију, њу треба прихватити. Све оно што је у књижевности прије нас било то треба упознати, усвојити и надоградити. На први поглед овај роман подсјећа на реалистички роман 19. и дијела 20. вијека, али ипак није то. Мислим да сам поступку, форми и садржини направио један корак напријед.”, нагласио је он.

Фемић је појаснио и сам наслов романа.

“Наслов бисмо могли да контекстуализујемо у том врло симболички потентном визуелном принципу комбиновања различитих боја које потом индукују један важан симболички спрег у којем је отворена релација приповједач-читалац која своју аналогију проналази у шаховској игри. То кретање које Јовановић кроз имагинарни лавиринт у овом роману конституише одговара шаховском надмудривању супарника, али његов приповједач супарника види у читаоцу”, казао је Фемић, а Јовановић објаснио да наслов има вишеструко значење.

“Може се односити и на форму и садржину романа. Први начин је град у ком се одиграва радња романа, а то је Бијело Поље. Други начин је кретање између поља шаховске табле. Црна поља се могу схватити као трагични и негативни догађаји који окружују главног јунака и приповједача. Он се креће као ловац у шаху, укосо и по бијелим пољима. Он их заобилази, али не може да надмудри црна поља око себе”, казао је Јовановић.

Вук Лајовић

Извор: Вијести

Прича се да је један Луковац из Бихора пошао за старовлашким кнезом Јованом Рашковићем еда би се на страни ћесара тукао против султана, те се, све за Рашковићем идући, пребацио у години Велике сеобе у Срем, откуда назад преко Саве никад више није прешао.

Прича се и да је неки Луковац, присилно мобилисан у војску пећког Нуман-паше, приликом боја на Суводолу код Сјенице пребегао Карађорђевим устаницима, па се као један од њих доцније, по пропасти устанка, такође једном засвагда преко Саве повукао.

Момчило Луковац је проживео свој кратки живот пре непун век, али безмало сва сведочанства о њему су магловита и двосмислена као да је и сам живео у легендарним давнинама. Већина тврди да се родио 1917, иако је на споменику над породичном гробницом (у којој нема његових земних остатака) уклесана 1919. као година његовог рођења; у једном документу чак стоји да се родио 1923. године.

Гледао се с неком Гором из суседног села; тој се, кажу, у току једног дана трипут смркавало, а двапут свањавало и зато ју је оставио; кажу и да је неколико месеци потом она родила мртво дете, док други веле да су њена и Момчилова мајка живо новорођенче однеле некуд и вратиле се без њега, каљавих сукања. У међувремену, Момчило је заволео Славицу; слао јој цедуље по псу Пурову; оженио се њом.

Момчило се наводно још пре рата прикључио партији и читао шапирографисане одломке из комунистичке литературе које, на молбу свог мирољубивог оца, није уносио у кућу, већ их је крио у качари, иза рога. По другима, пришао је комунистима тек у току рата. Било како било, изгледа да је у партизане отишао након пада Италије, у јесен 1943. године. Славица је у том тренутку носила њихово прво дете, али ће изгубити трудноћу услед тифуса. Можда је на тај губитак утицало и то што је о Момчилу више пута стизао глас да је погинуо, па, само што би за њим обукли црнину, однекуд би се дознало да је жив.

Након ослобођења Момчило се није враћао кући. Славица га је чекала код његових родитеља још пуне две године, а онда је по њу дошао њен отац да је врати у род. На одласку од Луковаца осврнула се и довикнула: „Почиње вјетар, затворите онај прозор да се не разбије.”

Момчилов отац ће каткад свечери управо у том прозору палити свећу и тихо, кроз сузе, помињати синовљево име.

Годинама после старчеве смрти, скоро пола века након рата, откриће се да му је син заробљен крајем 1943. у борбама око Пљеваља и депортован преко Саве, у логор на Сајмишту, где је погинуо на Васкрс идуће године од савезничке бомбе.

И тако сад из подножја Победника гледам преко, на Сајмиште, и мислим на ујака Момчила; и гледам новобеоградске солитере, иза којих сам, у Студентском граду, донедавно становао; и покушавам погледом да обухватим целу равницу преко, која је и оне давне Луковце прогутала; и гледам како и сунце, крволиптећи, нестаје на рубу те незасите равнице. А све то гледам, и гледајући сећам се, само да не бих мислио о томе како ћу ујутру и сам преко Саве прећи на путу ка Сурчину, одакле ћу се винути преко океана.

Прича је освојила другу награду „Милован Видаковић” 2020. и изворно је објављена у Српским недељним новинама, Будимпешта, година XIII, бр. 2, 14. јануар 2021, стр. 9.

Оног страшног дана, када се догодила светска неправда и на Голготи међу разбојницима био разапет Исус Христос — оног дана је од раног јутра јерусалимски трговац Бен-Товит осећао неподношљиву зубобољу. Почела је још претходне вечери: осетио је лако севање у вилици с десне стране, а један зуб испред умњака као да се мало подигао и, кад га је додиривао језиком, појављивао се лаки осећај бола. После јела бол се, ипак, потпуно смирио, Бен-Товит је сасвим заборавио на њега и лакнуло му је — тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је веома расположен и није придавао значај злослутним знацима.

И спавао је добро и чврстим сном, али је пред зору нешто почело да га узнемирава, као да га је неко звао због врло важног посла, и када се Бен-Товит љутито пробудио — осетио је зубобољу; зуби су га болели отворено и пакосно, свом снагом оштрог пробадајућег бола. И више му није било јасно да ли га то боли јучерашњи зуб или су му се придружили и други: читава уста и главу је испуњавао тај ужасни осећај бола као да је неко Бен-Товита натерао да жваће хиљаду усијаних оштрих ексера. Он испи воде из глиненог крчага — за тренутак помахниталост бола нестаде, зуби се стресоше и зањихаше попут таласа и тај осећај је чак био пријатан у поређењу с претходним. Бен-Товит поново леже, сети се новог магарца и помисли како би био срећан да није тих зуба, и хтеде да заспи. Али вода је била топла — и пет минута касније врати се још љући бол, и Бен-Товит се усправи у постељи и стаде се љуљати као клатно. Читаво лице му се наборало и стегло од бола, скаменила се кап хладног зноја. Тако је, љуљајући се и јаучући од бола, дочекао прве зраке сунца, коме је било суђено да види Голготу с три крста и да се помрачи од страве и јада.

Бен-Товит је био добар човек, који није волео неправду, али када му се пробудила жена, он ју је, једва отварајући уста, просто засуо свакојаким непријатностима и жалопојкама како је осуђен да сам, као шакал, завија и да се грчи од бола. Жена је стрпљиво слушала незаслужене прекоре, јер је знала да их не упућује зло срце, и донела је много добрих лекова: очишћену пацовску балегу, коју је ваљало ставити на образ, тинктуру од отрова шкорпије и аутентични комадић камена од плоче с Божјим законима коју је разбио Мојсије. Од пацовске балеге му би мало лакше, али не задуго, као и од тинктуре и комадића плоче; после краткотрајног побољшања бол се редовно враћао с новом снагом. И у кратким тренуцима предаха Бен-Товит се тешио размишљањем о магарцу и маштарењем о њему, а када му је бивало горе — јаукао је, љутио се на жену и претио да ће разбити главу каменом ако му бол не прође. И све време се шеткао по равном крову своје куће, стидећи се да приђе ивици, јер му је читава глава била умотана марамом као да је жена. Неколико пута су му прилазила деца и ужурбаним гласовима нешто причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит је застајао, за тренутак их слушао згрчена лица, али је онда срдито ударао ногом и терао их: био је добар човек и волео је децу, али се сада љутио што му досађују свакојаким ситницама.

Било је непријатно и то што се на улици и на суседним крововима окупило много света, који ништа није радио, већ је само радознало посматрао Бен-Товита, умотаног марамом као жена. И већ је намеравао да сиђе с крова, кад му жена рече:

— Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то разонодити.

— Молим те, остави ме на миру. Зар не видиш колико се мучим? — љутито одврати Бен-Товит.

Али је у жениним речима одјекивало нејасно обећање да зубобоља може да прође, па је и нехотично пришао огради. Накрививши главу, зажмуривши на једно око и подупревши образ руком он погледа доле; његово лице је одавало израз гадљивости и уплаканости.

Уском улицом што је водила према брду у нереду се кретала велика гомила света, обавијена прашином и непрекидном дреком. Средином улице, повијени под теретом крстова, ишли су злочинци и над њиховим главама су попут црних змајева витлали бичеви римских војника. Један од њих — дуге светле косе, у поцепаном и окрвављеном хитону — спотаче се на камен који му је бачен пред ноге и паде. Дрека доби у снази и руља направи обруч око њега и склопи се као разнобојна морска вода. Бен-Товит изненада уздрхта од бола — као да му је у зуб неко зарио усијану иглу и окренуо је — јаукну: „У-у-ух” — и одмаче се од ограде, гадљиво равнодушан и љут.

— Ала се деру! — рече завидљиво, замишљајући разјапљена уста са снажним здравим зубима и како би и сам дрекнуо да је био здрав.

И од тога се бол још већма разбесне, па он стаде вртети умотаном главом и мукати: „Му—у—у…”

— Кажу да је Он лечио слепе — рече жена, која се није одмицала од ограде, и баци камичак на место ка коме се лагано кретао Исус кога су бичевима подигли.

— Како да не! Нека сад излечи моју зубобољу — иронично одговори Бен-Товит и љутито и огорчено додаде: — Ала дижу прашину! Као да иде стадо, а не људи. Требало би их све батином растерати! Одведи ме доле, Саро!

Испоставило се да је жена била у праву: призор је мало разонодио Бен-Товита, а можда је на крају крајева помогла и пацовска балега, па је успео да заспи. А кад се пробудио, бол је готово нестао, и само се на десној страни појавио мајушни оток, толико мајушан да се једва примећивао. Жена је рекла да се уопште не примећује, али се Бен-Товит лукаво смешкао: знао је какву има добру жену и како она воли да говори пријатне ствари. Дошао је сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га је одвео да погледа магарца и са осећањем поноса слушао похвале упућене њему и магарцу.

Онда су, на молбу радознале Саре, сви троје отишли на Голготу да погледају разапете. Успут је Бен-Товит испричао Самуилу како је претходног дана осетио севање у вилици, и како га је касније ноћу пробудио страшан бол. Да би био уверљивији, правио је патничке гримасе, затварао очи, вртео главом и јаукао, а седобради Самуил је у знак повлађивања саосећајно климао главом и говорио:

— Ах-ах-ах! Ала боли!

Бен-Товиту се допало суседово повлађивање, па је поновио причу и затим се вратио давној прошлости, кад му се покварио први зуб, на доњој вилици, с леве стране. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Осуђено да обасјава свет тог страшног дана, сунце је већ зашло за далеке брегове, и на западу је, попут крвавог трага, пламсала тамноцрвена пруга. На њеној позадини нејасно су се оцртавали тамни крстови, и крај подножја средњег крста, неразговетно су се белеле нечије прилике које су клечале.

Свет се одавно разишао; захладнело је и, бацивши летимични поглед на разапете, Бен-Товит ухвати Самуила подруку и опрезно пође кући. Осећао је прилив особите лепоречивости, па је желео да заврши причу о зубобољи. Тако су ишли, и Бен-Товит је, уз Самуилово саосећајно климање главом и усклике, правио патничке гримасе, вртео главом и вешто јаукао — а из дубоких кланаца, с далеких спржених равница, дизала се црна ноћ, као да је желела да од погледа неба сакрије велико злодело земље.

1905.

С руског превео Миливоје Јовановић

---

Леонид Андрејев (1871—1919), прозни и драмски писац, важан представник „сребрног доба” руске књижевности.
Најпознатија дела: новеле Црвени смех, Тмина, Прича о седморици обешених, Јуда Искариотски и драме Ка звездама и Човеков живот. После револуције 1917. пребегао у Финску, где је умро у сиромаштву.
Прича „Бен-Товит” објављена је 1905. у збирци радова више аутора Нижегородский сборник.

Извор текста: КУЛЕ, ГРАДОВИ — Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа, приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, SAI, Београд, 2013.

Насловна слика: Леонид Николајевич Андрејев, Аутохроматски аутопортрет (детаљ), пре 1919.

Све се то догађа због тога што смо се потпуно препустили процесима денационализације: у нас у овом тренутку не постоји никаква јавна свест о језику којим говоримо, ниједан званичник нити било која институција не усуђују се ни да поставе питање о том језику, нити да се осврну на оно што се појављује свуд око нас, на оно што се чини са нашим језиком, као што се нико не усуђује да се запита о томе колико постоји наша духовна и физичка отаџбина. Сва та питања су код нас табуизирана. Суочени смо са однарођавањем: уз мук српске интелектуалне и политичке елите. Оваква застрашујућа чињеница може да постоји само у неслободним друштвима, којима се управља ван њих самих. Тако се у систем културе уписује одређена врста понашања.

И када нам све то изгледа тужно, не морамо бити сасвим обесхрабрени: довољно је да се загледамо у прошлост и видимо како то није први пут у нас. У једном таквом раздобљу можемо препознати и „величину и драму српских писаца XVIII века, првих и потоњих полихистора у нашој књижевности, који су, на културном хаџилуку, срећни и сиромашни пролазили од царске Вијене до Санкт-Петерсбурга, од Кијева до Цариграда, од Свете Горе до Венеције, од Лајпцига до Лондона, да би пошто-пото штампали књиге за један народ који нема ни отаџбине, ни књижевног језика, ни владара”.^[1] Реч је о изразитом космополитизму наших просветитеља, о њиховом сусрету са светом, о њиховим путовањима и – пресудно – о њиховом родољубљу и оданости нечему што је изгледало као да је заувек нестало.

Није само њима то тако изгледало. У Лажном цару Шћепану Малом – тој пророчкој књизи о нашим данима, тој вечитој књизи о парадоксу хилијазма у свету – појављују се, очекиване у нашем колективном памћењу, уобичајене у епској дикцији Његошевог света, речи о томе како су „одвазда… Срби народ храбри”. Оне, међутим, изазивају неочекиван и тако модеран одговор: „Истина је да су народ храбри,/ да су били. Али, ђе су сада?” Како бисмо као читаоци могли одговорити на ово питање? То питање остаје да лебди у ваздуху: „ђе су сада?” И великом песнику Лази Костићу – који је седам година провео на, како је Његош певао, „српском Цетињу” – чинило се, почетком двадесетог века, да је српски народ на низбрдици.^[2]

И када су мислили да нема више тог народа, да нема ни његовог духовног племства, да је свако настојање узалудно, да многа унутрашња слабост поништава сваку појединачну племенитост, претварајући је у кап у мору, ипак су сви били одани ономе што трансцендира саму нацију: њеној култури као симболичком памћењу у чијем осветљењу се приближавамо ономе што се зове саморазумевање. Оно припада срединама и народима који се огледају у свом језику, својој историји и свим оним својствима која нам данас тако болно недостају: као што нам недостаје и свест о томе колико су нам неопходни. Ту нам је све откривено на начин који не можемо превидети: било да смо са владаром или без њега, са свешћу о свом језику или без ње, са осећањем да имамо отаџбину или да ње једноставно више нема.

(…)

Интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као историјској контактној култури три вере, да се заснује – као државна чињеница – брига о српском језику, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања. Али, та политика мора имати два напоредна и равноправна елемента: она мора бити српска и модерна; она мора бити укотвљена и у националну и у интернационалну димензију духа. Никакво анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано; никакво модерно разумевање тих дела као национално неутралних неће, такође, бити ваљано. А управо те оријентације имају предрасудама учвршћену публику. Само онај ко укаже на модерну димензију Његошевог песништва и при том истрајава на истинитој свести о песниковој националној и књижевној припадности, показујући како управо модерна компонента проистиче и из свести о националном, само такав књижевни истраживач утире пут интегралистичкој српској културној политици.

Да она мора бити критички саморефлексивна, то проистиче из њене универзалне димензије: зато је културна и није трибалистичка. Да мора бити критички самоусредсређена, то проистиче из њене националне димензије: зато је српска и није – првостепено него посредно – византијска, средњоевропска, западна, приморска. Да мора бити састављена од вишеслојних културних наноса, али не и неодредиво вишезначна, то проистиче из схватања српске културе као културе три вере: зато је и византијска, и средњоевропска, и западна, и приморска. Да се заснива у времену, као духовно надовезивање, то би требало да проистекне из настојања да постане ефикасна: зато је политика. Ако данас нема ниједног од ових услова, ако о њима нема никакве јавне свести, ако се нико и не пита колико постоји наша духовна и физичка отаџбина, ако српски језик представља подручје кривотворења у присуству – и српских – власти, онда је можда тренутак да почнемо да размишљамо о интегралистичкој културној политици. Можда је поново на делу онај тренутак који је Његош у писму Гарашанину – од 2. маја 1848. године – овако описао: „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.” Понекад нам се учини да се тај тренутак појављује последњи пут у историји српске културе.

^[1] Милан Кашанин, Судбине и људи, Просвета, Београд, 1968, 307.

^[2] Лаза Костић, Књига о Змају, Просвета, Београд, 1984, 28.

Извор текста: Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго, допуњено издање), Orpheus, Нови Сад, 2012, стр. 217–219, 332–333.

Фото: Јутјуб снимак екрана

Веома поштовани и обашка драги Борисаве Станковићу,

Осећа се хладноћа која стеже срце.

Није више важно да јоште си жив, него: унапредак како да поживиш?

Ако би сред пијаце кипућом водом некога полили, поливачу би публика држала страну.

Нико не уме ни да се претвара. Сви су, нажалост, оно што јесу.

Не зна се шта је грех, а шта пак несрећа.

Паучина се скупља у рашљама младих дрвета, свет тоне у тужну помиреност, сунце је бојажљиво а свака мисао недочета се утуљује.

Нисмо при себи.

Немамо се, ето, у томе је ствар.

Осећа се мамурлук и перутав неки свраб, иако се пролеће јоште скрива у смраду купусних каца.

Газде отпуштају, без речи.

Из томрука и јазбина, попут јолпазова, провирују и комунисти. Види се да их је у спаваћим хаљинама полом затекао.

Они који су се у слабо срце понадали, избезумљују се када се увере колико то срце може да издржи.

Крлежа нема више ни присталица ни противника. Узгред, стајасте ли, својим добом, у каквом познанству?

Живот се вуче, полако, као између ровова.

Бива и да нека девојана (капка, снага), самосудно и уз блажени осмејак овај свет остави, као да је смакла прстен који ју је стезао.

Ако се неко изашта каје – каје се што сопствену кућу није запалио, како други не би живео у њојзи.

Слабија сам страна и кад се све наглавце постави.

Са сопствених очију нестајем, полако, као на пучини лађа, забезекнут, али без чемера.

А на овом свету, како изгледа, све се већ десило, али се по утринама вране премештају с ноге на ногу, као да чекају још нешто.

Наоколо, под небом што год да је, напола ако би се све умножило, а онда: јоште напола, и тако десет пута, опет би ваљало склопити очи – да не би гледале!

Живи се као да у исти мах и јесмо и нисмо.

И паметари су нешто одсутни. Тапкају у месту, кроза живац као да су потковани.

Окорели зликовци стрепе од помиловања, еда их не би – далеко било! – пустили на ову слободу.

Невољника без ноге називају онај с ногом, смејући се притом.

Све више је срдитих покојника, који сами долазе по своју поскуру, почем их се, ни о задушницама, нико не присети.

Одлегну, кадшто, и звона, недељом и празником, али недеље и празници освићу мимо календара и само за оне којино су образ изгубили.

И сам народ је, местимице, канда усахнуо.

А душа ме пита: Зашто ме тераш да те оставим? – као да нисам на коцу и као да тај колац није њена творевина.

Ех, тако је то – овим светом и у мени, јао!

И моја смрт зна како немам снаге да је дозивам и тражим; зато је увек ту, премда ме, засада, великодушно превиђа.

Али, оно главно замало с ума да сметнем…

Печалне ове слике ређајући, у реторички безизлаз канда сам доспео, у ћорсокак без душевне лампе, и једино чувена реченица: Старо, старо ми дајте! ако би ми помогла да жаобу ову без публичне бруке некако окончам.

Али књижевне позајмице, знам, велику лихву повлаче, а и сваку дишкрецију одмах искључују.

Стога, дубок наклон нека буде частан излаз из овог глагоља, а и долична припрема за учтив свршетак печалног ми писма на атрес: Борисав Станковић, задња пошта – Небо.

Дано у Врању, 28. марта 2006. године.

Радован Бели Марковић