Познавао сам Хасана, сина Хусеинова.

Кад сам једног дана ушао у хан Колобару, показали су ми га руком и рекли да га поздравим, да му кажем коју љубазну ријеч и одам поштовање како најљепше умијем јер он то воли, а затим да прођем и сједнем на сећију одакле, ако хоћу, могу кроз прозор да гледам свијет на чаршији како купује и продаје, а имам прилику и Хасана да гледам и послије да причам како сам и ја у Сарајеву, у хану Колобара, видио Хасана, сина Хусеинова.

Нисам умио да га поздравим онако како се од мене тражило, окренуо сам се ка некаквом човјеку за којег су ми рекли да је Хасан, повио се мало у струку, нешто рекао или ништа, и отишао на сећију. Нисам дао себи право да га са сећије гледам, када га нисам људски поздравио; ја који сам сада први пут чуо за тога Хасана, и први пут га видио, нисам ни знао због чега да га друкчије поздрављам него што обично поздрављам људе, и оно моје повијање у струку, и оно што сам томе човјеку рекао, било је по наговору мојих пријатеља, па је — због тога, и испало неуљудно: тако да од себе нисам ништа дао, а од срца баш нимало, а ни шта тражио од тога Хасана — ни толико да на мој поздрав одговори. Моји пријатељи су ми замјерили, а ја им одговорио да жалим — али да друкчији поздрав нисам ни дужан човјеку којег не познајем, а и не треба ми да се са њим упознајем; у хан сам дошао да чај попијем и да кроз прозор гледам чаршију. Рекли су ми да је то тачно, да нас је свију чај овамо довео — али да је, за моју срећу, у соби Хасан, син Хусеинов, и да треба да га се бар добро нагледам кад већ не могу и да га чујем.

Шта је то требало да чујем од тога Хасана ја нисам знао, а нисам ни питао моје пријатеље, и узео сам да мирно — гледајући кроз прозор чаршију, попијем чај.

Може бити да су моји пријатељи помислили да су ме узалуд довели у хан због Хасана, кад ме један такав човјек не занима него чаршија; видио сам да им је жао што сам такав, што нисам као они — који у хан долазе да би видјели, и ако их срећа послужи и чули Хасана, сина Хусеинова.

Попио сам чај, спустио празну чашу на табљу, и сад одједном, стао да гледам по ханској соби. На сећијама, покривеним овчијим ли срнећим кожама, сједјело је и ћутало неколико трговаца, рекло би се из других мјеста, који су у хану и ноћили, сад чај пили. Прешао сам преко њих немарно очима, и ишао до краја сећије, готово до врата — до Хасана. Питао сам се у себи зашто су дали да тај Хасан син Хусеинов, сједи до врата кад су ми рекли да је он један паметан човјек, најпаметнији у цијелој чаршији. Нису ме тиме узбудили, а ни увјерили да је онај човјек што сједи до врата најпаметнији у чаршији — и нисам га гледао због његове памети, него због тога што су га и моји пријатељи гледали, а један рекао још и то: да је Хасану, сину Хусеинову, мило кад га људи гледају.

Нисам могао даље, упитао сам зашто бечимо у онога човјека. Одговорили су ми да ја не морам да га гледам, да је Хасан, кад се гледа, као и сваки други човјек, али није кад се слуша…

— А шта бих чуо, кад бих га слушао? — упитао сам.

Тим питањем изненадио сам моје пријатеље. Један ми се примакао уз ухо, па ће, као да сам какво дијете, полако и разговијетно:

— Чуј… Овога Хасана позвао је један човјек на вечеру; њега и још пуно својих пријатеља. И хтио добро да их угости; био је богат тај домаћин. Женама је рекао нек није јела које се на софру неће изнијети. И жене стале да кухају јела, све једно боље од другога. Слана јела, слатка, и напитке. Толико тепсија, толико чинија, бог зна колико. А Хасан, син Хусеинов, док се вечера припремала, причао приче… Причао им је толико чудне приче, и толико лијепим гласом да су сви људи умукнули. Нису дисали. Нису више знали ни гдје су. Били су тамо гдје их је одвео Хасан својом причом… Били су у сасвим другом времену, у давном времену; ово своје су заборавили, и себе су заборавили. Нису један другога видјели, нису ни Хасана видјели, до само му глас чули — а и тај глас као да је долазио из неког човјека који је живио некад давно и све видио и знао — знао шта су људи радили прије двјеста и колико год хоћеш уназад година, и какви су били ти стари људи. И ево шта се десило оне ноћи код онога домаћина кад су жене спремале вечеру а Хасан дотле причао приче: хтјеле су и оне, бар нешто, да чују од онога што Хасан прича — унијеле би суд са јелом у собу и стале, и како би ту стале тако би и остале слушајући причу. Једна тако, друга тако, и трећа тако. И више ни оне нису биле ту, него тамо гдје их је, својом причом, одвео Хасан. Вратио их је у зору пијетао, кад је запјевао. Сјетиле су се тада својих јела које су синоћ припремале за вечеру, али је било све касно — јер оно што је остало на огњиштима, изгорјело је; могле су, јаднице, само да кукају. Зато Хасана неће да слушају они који каква посла имају, пропадне им посао слушајући га. Неки, овдје у хану, не заспу ноћу — и сјутрадан не живе у овом времену него у неком давно прошлом, и не личе на себе, не познају људе које су познавали него неке који су давно живјели, и цио дан са њима живе. Изгледају као да су пијани, или будале, или хоће да су много паметни. Неки су били тужни, ако је прича била тужна — и било им жао што су се родили кад је свијет такав…

Не умијем ти о њему причати, о Хасану, сину Хусеинову, него дођи увече у хан кад он прича, да чујеш.

Пошто ми је све то рекао у ухо, полако и разговијетно као каквом дјетету, мој пријатељ се одбио од мене; није чекао да му на то ишта одговорим, или да га питам, а имао сам и да му одговорим и да га питам. Попили смо још по један чај, ћутали који тренутак, а затим сам ја почео:

— Прича ли истините приче или измишљене онај Хасан?

Мој пријатељ ми се окренуо, гледао ме преко празне чаше у руци, вели ми:

— То се не зна; то се никад не може знати — кад би неко Хасана то упитао, увриједио би га и он би, истога часа, прекинуо причу. А то би била велика штета и људи би се на онога што пита наљутили, платили би му чај и показали врата, нек иде. Кад сте ме питали, а срећом нисте њега — и немојте да вам се то омакне с језика, ја ћу вам одговорити: оно што би, у његовој причи, могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо… ни онамо… него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колијевци. Кад хоће да се насмијете, ви се насмијете; кад хоће да вас препадне, ви се препаднете, а кад узме да прича мудру причу, вама се учини да око себе видите све некакве старце с бијелим брадама до појаса, међу којима сте само ви без памети.

Осликао ми га је тако као да се ради не о Хасану причалици, него о Хасану чаробњаку. Гледао сам га тамо на крају сећије, готово до врата, усамљеног; учинило ми се да тај човјек ништа у животу није постигао, а ни желио да што постигне, до да тако сједи по хановима и да, ако неко хоће да га слуша, прича своје приче. Био је средњих година, лијепа, мрка, издужена лица над које се надносила мала, од бијела предива исплетена капа са кићанком од свих могућих боја пресјеченом до саме капе, тако да је личила на још добро неразвијен шарени цвијет. Црне, крупне очи биле су му пуне влаге, надстрешене дугим трепавицама и густим вјеђама — и она му влага, кад затрепће очима, одсијевала неким чудним, болним сјајем. У огртачу са јаком од жуте лисичје коже сједио је као кад звјерка чучи у каквом јесењем грмену пуном крупна, чађава лишћа, пред опадање. Ни на кога из чаршије није личио: ни на трговца, ни на занатлију, ни на хоџу, него био један од оних доконих људи који се, свуда у свијету, по овако великим хановима, повијају, сједе до врата да не сметају, ћуте, погледају понеког или никог и ништа не гледају јер су довољни сами себи. Куће обично немају, а и ако имају замијенили су је за хан гдје им је зими угодно јер је топло, а љети је хладовина. Усамљеници су, и срећни су што са свога мјеста, тамо негдје код врата, могу да гледају људе, и слушају шта зборе. Нису сиротиња, не ишту — не гледају у туђ чај; кад би пара имали колико их немају, они би свима у хану платили чај — него су тако некакав саставни дио хана, ни његова срећа ни несрећа.

Такве су ми мисли, о тим људима, пролазиле кроз главу док сам гледао Хасана, сина Хусеинова. Дознао сам да му је отац Хусеин био учен и угледан човјек; презивао се Аковалија — по Акову на Лиму из којег му је, уз некакве немире, дошао дјед. Довео је са собом браћу, и више неким забрањеним пословима него поштеним радом браћа и њихови синови заимали — сви, сем Хусеина, оца Хасанова; он се дао на књигу, на посао који пару не доноси, и са женом и двојицом Хасана, од којих му један био син а други посинак, живио сиромашно. Двојица Хасана — старији доводак и посинак а млађи син, слагали су се као два рођена брата, али ништа нису радили, ни пару имали. Онај што је био рођени син Хусеинов — којег су, да га разликују од оног другог Хасана, звали Хасан, син Хусеинов, ишао је са оцем по махалама и наслушао се његових мудрих прича из књига и оних које је сам измишљао. Тада се Хасан, син Хусеинов, и сам научио да измишља приче, да истините — из књига Хусеинових, претвара у лажне а лажне у истините и ствара некакве треће, своје приче…

По смрти Хусеиновој Хасан се прочуо са својим причама, бољим од очевих, љепшим гласом и љепше испричаним — и вјештином да се прилагоди тренутку, мјесту, и расположењу слушалаца — тако да се није могло догодити да веселим људима прича тужне приче или невеселим веселе.

Пошто се напричао по махалама, гдје су га и хранили зато што их забавља, Хасан се, полако, спустио на чаршију — тамо гдје су ханови, и у њима се, најприје у мањим, задржао једно вријеме, а затим ушао и у највећи — у хан Колобару. Ту су били друкчији путници од оних по малим хановима, и бољи ханџија — неки Ариф Табак, који му је за стално дао оно мјесто на крају сећије до врата, и хранио га. Заузимао је то мјесто до врата рано изјутра — кад соба стане да се пуни свијета, и напуштао га касно у ноћ, кад се соба испразни.

Први пут сам чуо његову причу кад сам, једне вечери, не знајући куд ћу, отишао у хан. Сједио је на оном свом сталном мјесту, на сећији до врата. Изнад главе му је, објешен о клин, горио фењер; освјетљавао му је ону чудну капу од бијела предива са кићанком на врху налик на шарен цвијет, лице му је било у сјенци — оно његово мрко, издужено лице, и мени се учинило ситно, као у дјетета. Прибијени уз њега — толико да је једва дисао, слушали су га људи; неки су сједили скрштених ногу, неки на кољенима, неки чучали. И сам сам чучао, јер нисам имао гдје сјести, и слушао га; могао сам да ухватим тек понешто из његове приче — онолико колико је било довољно да ме примами, али не и цијелу да чујем. Окретао сам се људима око себе да ми кажу шта је рекао, али одговор нисам добијао — јер нису имали кад да се са мном забављају; изгледало је као да Хасан тамо нешто дијели, па би остали без дијела.

Послије сам долазио раније и заузимао боље мјесто, али никад оно најбоље — јер било је хитријих од мене, и увијек ми је остајало да чучим или да сједим на кољенима. Могао сам, са тог бољег мјеста, да добро чујем Хасана и да га добро видим: био је ту — близу, и у исто вријеме далеко, и из те даљине, пред наше очи, изводио некакав непостојећи свијет са свим што људи могу да имају, да стекну, да изгубе, да страдају или добијају у биткама, да се жене, да ходе по свијету, да умиру — и да се не зна шта је у томе свему било истина а шта Хасан измислио.

Причао је без реда шта му на ум падне или шта му је лакше да измисли; кад измишља био је спорији, застајкивао је, ћутао све дотле док чај не попије, а кад му не иде ни уз чај, узимао је готову причу, да не чекамо. Те готове приче биле су о старом Сарајеву — онаквом какво је некад давно било, и какви су у њему били људи, сокаци и куће; биле су куће окренуте друкчије: прозори су им гледали на вртове и башче а стражња страна низ сокак, и све што се из њих пролијевало, отицало је низ сокак. Дјеци се говорило да пазе кад неко доље сокаком пролази, да га не поквасе… а кад се то ипак деси — човјеку се изнесе ибрик са водом да се опере, а дијете се избије.

Волио је да мијења слике старог Сарајева, волио је да га руши и изнова гради. Палио га је ватром. Плавио водом. Харао болестима. Пљачкао хајдуцима. Зажмурио би кад би га, уз неки пожар, завио у дим да се у њему ништа није видјело — ни човјек човјека, ни кућа кућу, до пламен и дим. Послије би га, готово цијелог, изнова начинио и увијек љепшим. Није дао да то ново Сарајево дуго траје, и ако ништа друго а он би га искаљао блатом толико да је у њега било гадно погледати — а затим га очистио, окречио и покрио зеленилом воћњака. Али ни тој новој слици старог Сарајева није дао мира — и, из ведра неба шинуо би громом у неку од минара и преломио је; није говорио да је то због криве клетве трговаца на чаршији, него да гром бије у високо. Кажњавао је кривце затвором, трговцима који су криво мјерили пробијао ексером уши и прикивао их за дирек насред чаршије да их свак види. Теже кривце давио је ноћу у градској тврђави; за свако задављено грло испаљивао је по један топ: нек се зна да се на тврђави дави и да за сваким, једне ноћи, може да пукне топ. Треће је слао у Азију, у прогонство – у Караказан, одакле се нису враћали. Није жалио за њима, а ни веселио се њиховој несрећи, до полако, као да је ту био и све то видио, испредао приче о људским судбинама, непознатим и непредвидљивим, сваком човјеку још прије рођења на челу исписаним, али узалуд то писмо на челу носи кад не може и да га прочита. Испадало је да је за човјека највећа неправда што цио вијек носи једно писмо, а није му дато да зна шта ту пише; с те стране он, је робнекаквом писару који му је исписао судбину и писмо запечатио. Неће моћи да по својој вољи управља својим радњама; оне су му одређене оним писмом. Зато Хасан, син Хусеинов, није кривце кривио, а ни дивио се добрим људским дјелима, јер ни добро ни зло није од њих зависило него од онога што им је на челу записано. А не може се ни прочитати, ни дописати, ни — ако не ваља, избрисати. Ни на то се Хасан није љутио; причао је мирно и равно, и — не из његових ријечи него из његове мирноће испадало је да је најбоље тако како је човјеку унапријед одређено. А оно што је ипак добро да човјек покуша да уради, јесте да се на вријеме ожени, да има свој дућан и да живи као остали људи у чаршији. Нека гледа како Миљацка тече, како у прољеће листа дрвеће, и како у јесен опада лист; све друго ће му бити сувишно и глава ће га од тога бољети.

Понекад бих у себи рекао да нећу ићи у хан да слушам Хасана, али и онда кад нисам одлазио, чинило ми се да га чујем као да сам у хану. Стао сам најзад да се питам: шта је то што ме привезало за Хасана, требају ли ми његове приче и шта имам од њих, ако ишта имам? Знао сам да би ми он одговорио да немам ништа друго, до да их и сам некоме испричам, да је на овоме свијету најважније да имамо један другом нешто да испричамо. Кад бисмо мртви могли да се кајемо што живи нисмо учинили, то би било што нисмо причали… Хасан би ми рекао да одем на гробље и видим колико се тамо ћути…! Зато нек се не губи вријеме док је човјек овамо… Није важно је ли оно што се прича истина — да поучи, или измишљено — да забави, него да се причајући и слушајући два пута живи.

Може бити да би ми тако нешто одговорио Хасан, да ме чуо кад сам се питао шта имам од тога што идем у хан и слушам Хасана.

Дошла је касна каљава јесен са кишама и ја сам, уз те кише, отишао из Сарајева; не знам колико је са мном отишло Хасанових прича — тек он јесте; остала је у мени његова слика како, са оном кићанком на капи налик на нерасцвјетан цвијет, сједи на оном посљедњем мјесту на сећији до врата, да не смета. Нисам могао да замислим то мјесто без њега, његову главу без цвијета на капи и фењера горе над њим, објешена о клин. Људи ће улазити у хан, пролазиће покрај њега и сједати на сећије, а он ће — на оном мјесту до врата гдје не смета, гледати преда се и ни на чији чај неће дићи очи да каже да би и он попио чај. Неће личити на трговца, ни на занатлију — него на човјека из некаквог давног времена и далеког краја који се, неким чудом, обрео ту у хану.

Три године, проведене изван Сарајева, са другим људима и у друкчијим приликама, биле су довољно дуго вријеме да на много штошта заборавим, па и на Хасана, сина Хусеинова; њега сам се још најдуже сјећао, не по причама него по судбини његовој да вјечито сједи на једном те истом мјесту — оном на крају сећије, до врата. Али — вријеме је пролазило, и Хасан из мене одлазио — и најзад био само један човјек од многих којих сам се сјећао или, због заборава, једва и могао да их се сјетим. Знам да сам покушавао да неке његове приче препричам мојим пријатељима да их задивим, али — нити сам умио нити моје пријатеље задивио, и мануо се посла који није за мене. Видио сам тада да треба сјести на некакво посљедње мјесто, до некаквих врата, као што је он сједио, и одатле причати приче; да треба бити под оном капом са кићанком и оним фењером изнад главе — да треба бити некакав Хасан, син Хусеинов. Била је та моја невјештина да препричам његове приче још један разлог да га заборавим; готово да сам њега, а не себе, кривио што не умијем да причам.

Нису брзо, али ипак су прошле три године, и ја сам опет пред очима имао хан Колобару и чаршију — и Сарајево. Било је све то као и прије, али ја сам био друкчији: није ме више мамила свјетина на чаршији, нисам улазио у хан Колобару, нисам, сем понекад, шетао уз Миљацку и низ Миљацку испод дрвећа; излазио сам на брегове испод Требевића и на гробље на Алифаковцу. Најчешће сам, пред вече, сједио у самом гробљу, ослоњен леђима уз нишан — јер ту је, међу нишанима, трава била најгушћа и тишина најдубља… Нисам се осјећао да сједим у гробљу — што, може бити, не ваља пред вече, јер оно као да и није било то што јесте: једно гробље, него једноставно продужетак сусједне махале у коју се и само продужавало — и разлика је била у томе што је насеље живих било бучно а насеље мртвих тихо, уморно тихо… У њега се није могло дозвати, нити ишта из њега чути, до гуштер у трави… Мртви увече као да су падали у још дубљи сан, од онога којим спавају… Горе над њима остајали су њихови каменови, и они, рекло би се, сањиви… Навели су се на све четири стране, а неки и по земљи пали — већ према томе колико се који, од дуга стајања, уморио…

Читао сам натписе на њима: имена и године кад су умрли — и молитве богу да им на крилима анђела прими душу, да их припусти у рајске башче гдје кроз цвијеће протичу вјечно хладне воде и на дрвећу пјевају, гласом умилним, рајске птице. На једном камену — изненадивши се, прочитао сам познато име: Хасан, син Хусеинов. Дуго сам стајао код тог камена. Код тог имена.

Оно мјесто у хану на крају сећије, до врата, гдје неће сметати, остало је иза Хасана празно; он је и овдје добио мјесто на крају… — на самом крају гробља, до грања, „гдје неће сметати…”

Камен Хасанов био је мали, и на њему мали натпис: неколико ријечи из молитве, а затим да је Хасан, син Хусеинов, за живота увесељавао људе својим веселим причама а мудрим их поучавао и нека му је за то мир души.

Његове приче сад је крио његов камен…, био му је на крају гробља, до грања; и мртав — Хасан, син Хусеинов био је на крају…

Извор: Ћамил Сијарић, Приповијетке II, Веселин Маслеша, Сарајево, 1991.

УТРНУЛОСТ

Пробуђен усред ноћи,
Рука којом сам грлио
Празнину покрај себе
Била је толико утрнула
Да је нисам могао померити
Ни колико да је туђа,
Те сам је морао другом руком
Као онесвешћено маче из воде
Подићи и спустити уз свој бок.
Чим је крв поново прострујала њоме,
Том сам се руком махинално
Опипао по грудима –
Као да сам сем руке сав утрнуо
Па њом проверавам да ли сам
И даље ту где мислим да јесам.

ДЛАН

На длану цар држи Земљин шар
И просјак све своје имање.
На длану цара над царевима
Смртно је рањена Смрт.

Длан пева оде тукући се
Са својим близанцем.
Длан придржава срце
Надошло од химне.

Длан је суд
Што поприма
Твој облик,
Моје мало воде.

НОКТИ

Прозорчићи у мрак меса.

Новорођенче ноктима
У свој длан утискује
Кôд сопствене судбине.

На рукама крвавим до лаката
Нокти блистају попут ордења.

Извесна су лица налик нокту:
Тврда и безизражајна.

Постоје књиге величине нокта.
Неко у нокту малог прста
Има читаву библиотеку.

Нокат је да се гризе до живца.
Да се њим куцне у шприц
Од ког живац орожнати.
Да се скине краста с колена.
Да се огребе милион на срећки.
Да од жалости за братом
Сестра ископа себи очи.

Насловна слика: Анатомски цртеж Леонарда да Винчија

Кад сам јутрос отворио очи, спазио сам у процепу над вратима своје потлеушице укљештену румен зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у ових седамдесетак година које памтим нисам пробудио након сванућа: увек би ме пре петлова из сна пренуо тихи унутрашњи бруј – као да ми је тело звоно тек овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у то доба већ увелико будем на реци и да из ње извлачим мреже с уловом како бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.

Но, шта је ту је, помислих. Одоцнио јесам, али ствар нећу поправити додатним губљењем времена на пребацивање себи и размишљање о узроку одоцњења.

До реке сам сишао у толикој хитњи да ми се сенка дваред саплитала и падала у трње крај пута искићено белим козјим прамењем, те морала затим да ме сустиже. Али тај ме призор није зачудио ни изблиза колико оно што је уследило пошто сам се у свом чуну отиснуо од обале. Наиме, ја сваког дана, више од пола столећа, веслам све док ми од скорелих ножних прстију па кроз мршаве листове не пођу мравци, на шта никада не морам да чекам одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју потом, по правилу, пуну рибе извлачим из воде. Сада, међутим, бејах превеслао чак до далеке наспрамне обале и готово целу миљу низводно, разазнавао сам већ и избледеле стегове на градским кулама – а у ногама још нисам осећао ништа! Напослетку сам, први пут у свом веку, бацио мрежу у воду тек да је бацим, насумице, не чекајући знак од свога тела.

Само што је потонула, мрежа је запела за нешто на дну. После дугог кружења око тог места и потезања, превртања и окретања мреже, успео сам да је извучем, сву крваву од масног муља и мрких алги, а при репњаку уплетену око још крвавије, шиљате, кечигасте кациге.

Добар део јутра беше отекао у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурио сам ка граду са својим јединим уловом. Срећом, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми није деловао краће и лакше.

Састругавши колико сам могао згрушану речну „крв” с кациге, чија се површ указа потамнела али глатка, неначета рђом, понео сам кацигу у костретној врећи ка Рибљем тргу. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихови упали образи, подбуле црвене очи и повремено штуцање и подригивање јасно говораху чиме су ти људи заменили редовну исхрану и сан.

И кад нису деловали овако, клонио сам се војника јер су ме безмало сви они, од нашег првог сусрета, сврставали у худоумнике и имали неодољиву потребу да се са мном грубо шале. Шта би тек било кад би видели да доносим да продам некакву старинску, мрљаву кацигу ту где се продају искључиво риба и рибарска опрема? Стога сам ипак разминуо Рибљи трг и запутио се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.

Надомак Главног трга набасах на Јована, звонара Богородичине цркве из Доњег града. Тај је био један од ретких мојих знанаца који су умели и волели да разговарају са мном. Али сад ми се, први пут, учинило да покрети којима Јован покушава да општи са мном не значе ништа; да и он, као већина, држи да је пред мутавцем довољно како било млатарати рукама јер овај и онако није кадар да разуме смислену људску реч; да се вероватно ни приликом претходних сусрета нисмо разумевали, него је сваки своју тесао и читао из гестикулације другог шта је желео да прочита, а не шта је њом стварно саопштавано; да смо удвоје говорили сами са собом.

Сазнање да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погодило ме је теже него јутрошње затајивање веза са својим телом и собом, с природом и светом за који су они што чују глуви. Једва сам дочекао да докончам „разговор” с Јованом и наставим својим путем, или куд било – само што даље од те брадате вране…

*

Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Јерка успевао да испредем мрежу смисла; мој слух је био Дунав у ком се разбистравала замућена Сава његовог говора.

Често се споменем свог потоњег сусрета с Јерком: описивао ми је чуда што су га снашла тога дана; показивао ми агарјанску кацигу коју је из реке изрибао и за коју је ценио, вероватно с правом, да потиче из времена опсаде у којој је он као дечаче, услед поготка из једне агарјанске бомбарде на корак од њега, изгубио слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и сада што никако нисам успевао да му објасним да је поводом овог последњег био у криву. Али очито се над ушћем његовог немуштог говора у мој слух више није белео град који нас је уједињавао у језик разумљив обема странама.

Иако је протекла бујица времена од тада, памтим добро: тај последњи Јерков и мој сусрет одиграо се последњег дана месеца септемврија хиљаду петсто двадесетог лета Господњег. Тек много касније ћу случајно сазнати да је истог дана овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу султана Селима сео његов син Сулејман, који је непуних годину дана потом освојио Београд и оданде раселио нас, Србље.

Памтим и како сам тада, док смо као река робља, у ланцу, спровођени из Београда ка Цариграду, мислио на Јерка ког не бејах видео скоро пуну годину, како сам га тражио очима и радовао се што га не налазим. Алилуја, клицао сам у себи, наш је Јерко испарио из земаљског вида и слуха! Даће Бог да се једног дана, кроз дажд приче, поново спусти на земљу, у свој ослобођени град!

Прва верзија приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.

Слика: Предраг Ристић, Београд у доба деспота Стефана, сериграфија.

Из чаробне лампе слатки џине!
Венецијо на којој сам кула!
Решење си просте једначине:
Ја плус икс једнако је нула.

Уз тебе је сваки рачун песма,
А лумперај математски складан.
Убедиш ме: страх је неоправдан,
Све боли су сна шала обесна.

Кад сам с тобом, пламна бало, слизан,
Са светом сам – коктел пенушави.
Преливен у перле, омчом низан,
Океан у шкољци својој давим.

Онда скршиш језику удове,
Те кроз говор на трбуху пузи.
Тобом мисли као алге плове.
Срце чиниш да личи медузи.

А када ми стргнеш визир свести,
Кроз тебе у мене рака кија:
Од шлајма се ко мермер засијам –
Сутра смртна гроза ће ме трести.

Из рукописа књиге Горка медицина.

Слика: Едвард Мунк, Аутопортрет с боцама, око 1938.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”

Књижевни програм овогодишњег фестивала “Град театар” настављен је 3. августа, а гост Трга пјесника био је писац Мирко Јовановић који је представио свој роман “Између црних поља” што је уједно и прва промоција овог романа објављеног 2020. године.

Модератор вечери био је Радоје Фемић, писац и критичар који је на самом почетку изразио захвалност Граду театру на прилици да на Тргу пјесника говоре о Јовановићевој поетици и скрену пажњу на важне текстове које је до сада објавио.

“Неки су, наравно, и награђени тако да можемо да говоримо о једној ауторској поетици која се конституише, која је у формирању и етаблирана у контексту савремене књижевности”, нагласио је Фемић.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Он је казао да је роман “Између црних поља” роман који је одувијек хтио да напише.

“Осјећао сам дуг да ту тему морам на један књижевни начин, а то је једини начин који умијем, да обрадим и дуго је у мени врила та тема. Биографске чињенице су се у мени таложиле, акумулирале, преображавале. Временом је од тога настало нешто од чега сам видио да може бити и нека литература и покушао сам прије самог почетка писања овог романа да напишем неколико мањих, краћих рукописа, али се то изјаловило јер сам схватио да то може бити нешто више. Тек 2013. године сам се коначно посветио писању овог романа”, казао је Јовановић и додао да је на почетку то било јако блиско аутобиографији.

“Ипак ми је било тешко да на такав начин обрадим нешто што ми је јако блиско, а то је мој завичајни свијет, људи које сам познавао. Није ми било пријатно да завирујем у свој и њихов живот, било ми је тешко, а испоставило се и немогућим да наставим тим аутобиографским правцем. Дуго сам трагао за рјешењем и након двије, три године сам дошао до кључа за рукопис. Форма се у међувремену мијењала. У почетку је то заиста било експериментално, блиско ономе што се назива постмодернизмом”, истакао је он.

У роману има доста аутобиографских мрвица, нагласио је Јовановић, али се током процеса претворио у један текст фикције који се доста удаљио од његовог живота и биографије. Окосница романа је породична хроника трочлане породице Маковић, дјечак и његови родитељи, али и њихово непосредно окружење кроз које је испричана менталитетска прича. Јовановић је казао да је ријеч о роману једне нарави и хроника једног времена које сви доживљавају као црно и тешко.

“Међутим, оно што је црно не може се црним тоном говорити. Уз много хумора и других средстава којима сам покушао да ублажим све то и да направим једну дистанцу мислим да сам на добар начин обрадио тај период деведесетих година прошлог вијека”, казао је Јовановић. Фемић је рекао да крај 20. вијека има несумниово трауматичан и драгоцјени аспект по живот и карактер породице Маковић, посебно јунака Ивана који пуним плућима и властитим сензибилитетом осјећа те тектонске поремећаје, на шта је Јовановић казао да је приказан један породични микрокосмос.

“Типична радничка породица тог времена која живи у провинцији, изолована од магистралних, историјских и политичких токова, али се на њих одражава све што се дешава у граду, земљи и свијету у том тренутку. То су догађаји у историјском низу који се до данас није прекинуо и одражавају се овдје код нас на један крвав начин. Та земља је била парадгима једног подијељеног свијета у ком су били заступљени и источни и западни свијет. То је тај кока-кола социјализам, југословенска верзија социјализма уз утицај америчког капитала и политике. Једна илузија које завршила како је завршила, а роман се управо бави тим временом и свиме оним што је он донио”, нагласио је Јовановић. Посебна врлина ове књиге је то што је ослобођена доцирања, казао је Фемић и појаснио да није заснована на идеолошким претпоставкама.

“Њој је та призма свакодневног искуства и непосредног сусрета са епохом кроз живот породице у првом плану и то је изузетак у односу на доминантни дио наше савремене књижевне продукције која никако да се ослободи тезе коју раби из овог или оног пракитчног разлога. Код Јовановића је више случај о једном оксиморонски интонираном, ангажованом, без илузионизма. Код његових књижевних јунака нема идеализације, они нису конституисани као људи који живе у једној епохи неподношљиве среће, благостања и задовољства, али с друге стране нису ни очајници”, казао је Фемић.

Јовановић је нагласио да је посао писца да свједочи те да је кроз животе јунака испричао причу избјегавајући угао идеологије.

“Ја сам био свједок тих времена и историјских, крупних догађаја одражених на “мале животе и свијет малих људи”. Ја вјерујем у причу упркос тренду и томе што је прича разграђена и фрагментована и што се експериментом покушава направити нешто ново. Причу ништа не може замијенити, приповиједање ништа не може замијенити.” Фемић је додао да роман није редукован на једну паланачку хронику. “Књига нема ту врсту епско-патријархалне омеђености која би јој одузимала онај шарм универзалне приче која је могла да се ситуира у било који животни простор”, казао је он. Јовановић је нагласио да не вјерује у рециклирање старог и понављање истог. “Вјерујем у традицију, њу треба прихватити. Све оно што је у књижевности прије нас било то треба упознати, усвојити и надоградити. На први поглед овај роман подсјећа на реалистички роман 19. и дијела 20. вијека, али ипак није то. Мислим да сам поступку, форми и садржини направио један корак напријед.”, нагласио је он.

Фемић је појаснио и сам наслов романа.

“Наслов бисмо могли да контекстуализујемо у том врло симболички потентном визуелном принципу комбиновања различитих боја које потом индукују један важан симболички спрег у којем је отворена релација приповједач-читалац која своју аналогију проналази у шаховској игри. То кретање које Јовановић кроз имагинарни лавиринт у овом роману конституише одговара шаховском надмудривању супарника, али његов приповједач супарника види у читаоцу”, казао је Фемић, а Јовановић објаснио да наслов има вишеструко значење.

“Може се односити и на форму и садржину романа. Први начин је град у ком се одиграва радња романа, а то је Бијело Поље. Други начин је кретање између поља шаховске табле. Црна поља се могу схватити као трагични и негативни догађаји који окружују главног јунака и приповједача. Он се креће као ловац у шаху, укосо и по бијелим пољима. Он их заобилази, али не може да надмудри црна поља око себе”, казао је Јовановић.

Вук Лајовић

Извор: Вијести

Прича се да је један Луковац из Бихора пошао за старовлашким кнезом Јованом Рашковићем еда би се на страни ћесара тукао против султана, те се, све за Рашковићем идући, пребацио у години Велике сеобе у Срем, откуда назад преко Саве никад више није прешао.

Прича се и да је неки Луковац, присилно мобилисан у војску пећког Нуман-паше, приликом боја на Суводолу код Сјенице пребегао Карађорђевим устаницима, па се као један од њих доцније, по пропасти устанка, такође једном засвагда преко Саве повукао.

Момчило Луковац је проживео свој кратки живот пре непун век, али безмало сва сведочанства о њему су магловита и двосмислена као да је и сам живео у легендарним давнинама. Већина тврди да се родио 1917, иако је на споменику над породичном гробницом (у којој нема његових земних остатака) уклесана 1919. као година његовог рођења; у једном документу чак стоји да се родио 1923. године.

Гледао се с неком Гором из суседног села; тој се, кажу, у току једног дана трипут смркавало, а двапут свањавало и зато ју је оставио; кажу и да је неколико месеци потом она родила мртво дете, док други веле да су њена и Момчилова мајка живо новорођенче однеле некуд и вратиле се без њега, каљавих сукања. У међувремену, Момчило је заволео Славицу; слао јој цедуље по псу Пурову; оженио се њом.

Момчило се наводно још пре рата прикључио партији и читао шапирографисане одломке из комунистичке литературе које, на молбу свог мирољубивог оца, није уносио у кућу, већ их је крио у качари, иза рога. По другима, пришао је комунистима тек у току рата. Било како било, изгледа да је у партизане отишао након пада Италије, у јесен 1943. године. Славица је у том тренутку носила њихово прво дете, али ће изгубити трудноћу услед тифуса. Можда је на тај губитак утицало и то што је о Момчилу више пута стизао глас да је погинуо, па, само што би за њим обукли црнину, однекуд би се дознало да је жив.

Након ослобођења Момчило се није враћао кући. Славица га је чекала код његових родитеља још пуне две године, а онда је по њу дошао њен отац да је врати у род. На одласку од Луковаца осврнула се и довикнула: „Почиње вјетар, затворите онај прозор да се не разбије.”

Момчилов отац ће каткад свечери управо у том прозору палити свећу и тихо, кроз сузе, помињати синовљево име.

Годинама после старчеве смрти, скоро пола века након рата, откриће се да му је син заробљен крајем 1943. у борбама око Пљеваља и депортован преко Саве, у логор на Сајмишту, где је погинуо на Васкрс идуће године од савезничке бомбе.

И тако сад из подножја Победника гледам преко, на Сајмиште, и мислим на ујака Момчила; и гледам новобеоградске солитере, иза којих сам, у Студентском граду, донедавно становао; и покушавам погледом да обухватим целу равницу преко, која је и оне давне Луковце прогутала; и гледам како и сунце, крволиптећи, нестаје на рубу те незасите равнице. А све то гледам, и гледајући сећам се, само да не бих мислио о томе како ћу ујутру и сам преко Саве прећи на путу ка Сурчину, одакле ћу се винути преко океана.

Прича је освојила другу награду „Милован Видаковић” 2020. и изворно је објављена у Српским недељним новинама, Будимпешта, година XIII, бр. 2, 14. јануар 2021, стр. 9.

Оног страшног дана, када се догодила светска неправда и на Голготи међу разбојницима био разапет Исус Христос — оног дана је од раног јутра јерусалимски трговац Бен-Товит осећао неподношљиву зубобољу. Почела је још претходне вечери: осетио је лако севање у вилици с десне стране, а један зуб испред умњака као да се мало подигао и, кад га је додиривао језиком, појављивао се лаки осећај бола. После јела бол се, ипак, потпуно смирио, Бен-Товит је сасвим заборавио на њега и лакнуло му је — тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је веома расположен и није придавао значај злослутним знацима.

И спавао је добро и чврстим сном, али је пред зору нешто почело да га узнемирава, као да га је неко звао због врло важног посла, и када се Бен-Товит љутито пробудио — осетио је зубобољу; зуби су га болели отворено и пакосно, свом снагом оштрог пробадајућег бола. И више му није било јасно да ли га то боли јучерашњи зуб или су му се придружили и други: читава уста и главу је испуњавао тај ужасни осећај бола као да је неко Бен-Товита натерао да жваће хиљаду усијаних оштрих ексера. Он испи воде из глиненог крчага — за тренутак помахниталост бола нестаде, зуби се стресоше и зањихаше попут таласа и тај осећај је чак био пријатан у поређењу с претходним. Бен-Товит поново леже, сети се новог магарца и помисли како би био срећан да није тих зуба, и хтеде да заспи. Али вода је била топла — и пет минута касније врати се још љући бол, и Бен-Товит се усправи у постељи и стаде се љуљати као клатно. Читаво лице му се наборало и стегло од бола, скаменила се кап хладног зноја. Тако је, љуљајући се и јаучући од бола, дочекао прве зраке сунца, коме је било суђено да види Голготу с три крста и да се помрачи од страве и јада.

Бен-Товит је био добар човек, који није волео неправду, али када му се пробудила жена, он ју је, једва отварајући уста, просто засуо свакојаким непријатностима и жалопојкама како је осуђен да сам, као шакал, завија и да се грчи од бола. Жена је стрпљиво слушала незаслужене прекоре, јер је знала да их не упућује зло срце, и донела је много добрих лекова: очишћену пацовску балегу, коју је ваљало ставити на образ, тинктуру од отрова шкорпије и аутентични комадић камена од плоче с Божјим законима коју је разбио Мојсије. Од пацовске балеге му би мало лакше, али не задуго, као и од тинктуре и комадића плоче; после краткотрајног побољшања бол се редовно враћао с новом снагом. И у кратким тренуцима предаха Бен-Товит се тешио размишљањем о магарцу и маштарењем о њему, а када му је бивало горе — јаукао је, љутио се на жену и претио да ће разбити главу каменом ако му бол не прође. И све време се шеткао по равном крову своје куће, стидећи се да приђе ивици, јер му је читава глава била умотана марамом као да је жена. Неколико пута су му прилазила деца и ужурбаним гласовима нешто причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит је застајао, за тренутак их слушао згрчена лица, али је онда срдито ударао ногом и терао их: био је добар човек и волео је децу, али се сада љутио што му досађују свакојаким ситницама.

Било је непријатно и то што се на улици и на суседним крововима окупило много света, који ништа није радио, већ је само радознало посматрао Бен-Товита, умотаног марамом као жена. И већ је намеравао да сиђе с крова, кад му жена рече:

— Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то разонодити.

— Молим те, остави ме на миру. Зар не видиш колико се мучим? — љутито одврати Бен-Товит.

Али је у жениним речима одјекивало нејасно обећање да зубобоља може да прође, па је и нехотично пришао огради. Накрививши главу, зажмуривши на једно око и подупревши образ руком он погледа доле; његово лице је одавало израз гадљивости и уплаканости.

Уском улицом што је водила према брду у нереду се кретала велика гомила света, обавијена прашином и непрекидном дреком. Средином улице, повијени под теретом крстова, ишли су злочинци и над њиховим главама су попут црних змајева витлали бичеви римских војника. Један од њих — дуге светле косе, у поцепаном и окрвављеном хитону — спотаче се на камен који му је бачен пред ноге и паде. Дрека доби у снази и руља направи обруч око њега и склопи се као разнобојна морска вода. Бен-Товит изненада уздрхта од бола — као да му је у зуб неко зарио усијану иглу и окренуо је — јаукну: „У-у-ух” — и одмаче се од ограде, гадљиво равнодушан и љут.

— Ала се деру! — рече завидљиво, замишљајући разјапљена уста са снажним здравим зубима и како би и сам дрекнуо да је био здрав.

И од тога се бол још већма разбесне, па он стаде вртети умотаном главом и мукати: „Му—у—у…”

— Кажу да је Он лечио слепе — рече жена, која се није одмицала од ограде, и баци камичак на место ка коме се лагано кретао Исус кога су бичевима подигли.

— Како да не! Нека сад излечи моју зубобољу — иронично одговори Бен-Товит и љутито и огорчено додаде: — Ала дижу прашину! Као да иде стадо, а не људи. Требало би их све батином растерати! Одведи ме доле, Саро!

Испоставило се да је жена била у праву: призор је мало разонодио Бен-Товита, а можда је на крају крајева помогла и пацовска балега, па је успео да заспи. А кад се пробудио, бол је готово нестао, и само се на десној страни појавио мајушни оток, толико мајушан да се једва примећивао. Жена је рекла да се уопште не примећује, али се Бен-Товит лукаво смешкао: знао је какву има добру жену и како она воли да говори пријатне ствари. Дошао је сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га је одвео да погледа магарца и са осећањем поноса слушао похвале упућене њему и магарцу.

Онда су, на молбу радознале Саре, сви троје отишли на Голготу да погледају разапете. Успут је Бен-Товит испричао Самуилу како је претходног дана осетио севање у вилици, и како га је касније ноћу пробудио страшан бол. Да би био уверљивији, правио је патничке гримасе, затварао очи, вртео главом и јаукао, а седобради Самуил је у знак повлађивања саосећајно климао главом и говорио:

— Ах-ах-ах! Ала боли!

Бен-Товиту се допало суседово повлађивање, па је поновио причу и затим се вратио давној прошлости, кад му се покварио први зуб, на доњој вилици, с леве стране. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Осуђено да обасјава свет тог страшног дана, сунце је већ зашло за далеке брегове, и на западу је, попут крвавог трага, пламсала тамноцрвена пруга. На њеној позадини нејасно су се оцртавали тамни крстови, и крај подножја средњег крста, неразговетно су се белеле нечије прилике које су клечале.

Свет се одавно разишао; захладнело је и, бацивши летимични поглед на разапете, Бен-Товит ухвати Самуила подруку и опрезно пође кући. Осећао је прилив особите лепоречивости, па је желео да заврши причу о зубобољи. Тако су ишли, и Бен-Товит је, уз Самуилово саосећајно климање главом и усклике, правио патничке гримасе, вртео главом и вешто јаукао — а из дубоких кланаца, с далеких спржених равница, дизала се црна ноћ, као да је желела да од погледа неба сакрије велико злодело земље.

1905.

С руског превео Миливоје Јовановић

---

Леонид Андрејев (1871—1919), прозни и драмски писац, важан представник „сребрног доба” руске књижевности.
Најпознатија дела: новеле Црвени смех, Тмина, Прича о седморици обешених, Јуда Искариотски и драме Ка звездама и Човеков живот. После револуције 1917. пребегао у Финску, где је умро у сиромаштву.
Прича „Бен-Товит” објављена је 1905. у збирци радова више аутора Нижегородский сборник.

Извор текста: КУЛЕ, ГРАДОВИ — Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа, приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, SAI, Београд, 2013.

Насловна слика: Леонид Николајевич Андрејев, Аутохроматски аутопортрет (детаљ), пре 1919.