Бићете изненађени да чујете како на питање — у шта верујем или шта стављам на највише место — одговарам: то је пролазност.

Али, рећи ћете, пролазност је нешто врло тужно. — Не, одговарам, она је душа бивствовања, оно што свем животу подарује вредност, достојанство и интерес, јер она ствара време — а време је, барем потенцијално, највиши, најкориснији дар, у својој суштини сродно, чак идентично, са свим оним стваралачким и делатним, свом живошћу, свим хтењем и стремљењем, свим усавршавањем, свим напретком ка вишем и бољем. Где нема пролазности, почетка и краја, рођења и смрти, ту нема времена — а безвременост је, малтене, непокретно ништавило и вреди колико и оно, то је нешто апсолутно незанимљиво.

Старост органског живота на Земљи биолози цене отприлике на пет стотина педесет милиона година. За то време он је у небројеним мутацијама развио своје форме све до човека, свог најмлађег и најчилијег чеда. Да ли ће животу бити додељено још једно, исто толико дуго време које је прошло од његовог настанка, нико не зна. Он је врло жилав, али је везан за одређене услове и, као што је имао почетак, тако ће се и завршити. Насељивост неког небеског тела јесте епизода у његовом космичком бивству. И кад би живот још једном постао стар пет стотина педесет милиона година — он је, мерен мерилом еонâ, пролазна међуигра.

Да ли се он тиме обезвређује? Напротив, мислим, он тиме неизмерно добија у вредности и души и дражи; он постаје очаравајући и буди симпатију управо као епизода — а, поврх тога, и неодредљивом тајновитошћу која му је својствена. По својој материјалности, он се ни по чему не разликује од свег осталог материјалног бивства. Кад се ослободио оног анорганског, морало је придоћи нешто што још ниједна лабораторија није била кадра да истински схвати и утврди. И није остало на том придолажењу. Из подручја онога што је животињско издвојио се човек — постањем, како се каже; уистину, опет нечим што је придошло, што се тек непотпуно одређује речима „ум” и „пријемчивост за културу”. Уздизање човека из онога животињског, од којег му је остало много тога, има ранг и значај прастварања — то беше треће прастварање после стварања космичког бивства из ништавила и после буђења живота из анорганског бивства.

У најсуштаственије особине по којима се човек разликује од остале природе спада знање о пролазности, о почетку и крају и, према томе, о дару времена — том тако субјективном, тако чудновато променљивом елементу, који је по својој корисности толико потпуно подређен ономе моралном да врло мало од њега може бити врло много. Постоје далека небеска тела чија је материја тако невероватне густине да би један њен кубни цол код нас био тежак двадесет центи. Тако је са временом стваралаца: оно је друкчије структуре, друкчије густине, друкчије плодности неголи лабаво саткано и лако протичуће време а, зачуђен пред тим колика се мера стварања може сместити у времену, човек већине ће упитати: „Кад ли све то само учинише?”

Надахнутост бивствовања пролазношћу доспева у човеку до свог довршења. Не да би само он имао душу. Све има душу. Међутим, његова душа је најбуднија у свом знању о узајамној заменљивости појмова „бивствовање” и „пролазност” и о дару времена. Човеку је дато да време учини светим, да у њему види њиву која позива на најсавесније обделавање, да га схвати као простор делатности, стремљења без починка, самоусавршавања, напредовања ка својим највишим могућностима и да уз његову помоћ од пролазнога отргне оно непролазно.

Астрономија, велика наука, научила нас је да Земљу посматрамо као крајње безначајну у дивовској вреви космоса, као забачену звездицу која се, чак и у свом сопственом Млечном путу, сасвим на периферији врти око себе. Научно је то, без сумње, тачно, а ипак, ја сумњам да се у тој тачности исцрпљује истина. У највећој дубини душе верујем — и ту веру сматрам природном за душу сваког човека — да Земљи припада централни значај у васељени. У највећој дубини душе гајим слутњу да се приликом онога „Нека буде”, које је из ништавила створило космос, и приликом стварања живота из анорганског бивства смерало на човека, и да је с њим учињен велики покушај, чији би се неуспех, људском кривицом, изједначио с неуспехом самог Стварања, с његовим оповргавањем.

Стајале ствари тако или не — било би добро кад би се човек понашао као да је тако.

Књижевна реч, бр. 116, 10. 2. 1979, стр. 1.

Извор: Данило Н. Баста, Кроз прозорско окно превођења: сакупљени преводи 1974—2013, Досије студио, Београд, 2013, стр. 91—92.