Из рукописа романа

Једна епизода с нашег путовања посебно ми се урезала у сјећање. Било је то оног дана када је дјед Милутин морао да паркира трактор у хлад не би ли, положивши главу на управљач пред собом, и он мало отпочинуо. Пошто смо након тог кратког одмора наставили пут, брзо смо били принуђени да се, као и многи други, поново зауставимо због пожара на цести испред нас.

У близини се налазило стабло крушке пантелњаче. Неколицина дјеце из возилâ заустављених крај друма већ је брала зреле плодове, од чије се тежине повијаху гране воћке. За то вријеме некакав просиједи гривоња у офуцаној војничкој кошуљи пришао је нашем трактору и с дједом Милутином се упустио у разговор о пожару што је проузроковао застој.

Секи и мени ишла је вода на уста при погледу на крушку око које се купило све више берача, што наших година, што старијих. С друге стране, желио сам и да чујем о чему разговарају дјед Милутин и гривоња. Као да је проникла у моју недоумицу, мама Борка ми рече:

„Иди са Секом тамо, уберʼте по крушку. Али не више негʼ једну! Да ми не добијете још и прољев сад.”

Тако нас је мама Борка, у ствари, свјесно удаљила од дједа, гривоње и њиховог разговора о томе како су нека два сата раније ту, неколико стотина метара напријед, авиони гранатирали колону, побивши и осакативши силан народ.

Послије извјесног времена пожар на цести је угашен и заустављена колона возила кренула је даље. Смјештен у рупи између ствари на трактору, нисам док смо пролазили покрај мјеста авионских удара могао видјети ништа осим дима и врха изгорјелог костура једне камионске приколице.

Мама Борка је, према сопственом доцнијем признању, одатле па све до Бањалуке чула зуку авиона над нама кад год би трактор кренуо. Као што сам ја накнадно открио да се иза мојих звучних халуцинација током вожње крио стари фиксни телефон а не писаћи строј, тако ће и мама Борка тек при крају пута, када нас заиста прелете некакви авиони, схватити да су звук који је до тада чула производиле, трењем о коловоз, рифне на задњим гумама дједовог трактора.

Седма годишњица мог проналажења у шибеничком хаустору, што је узимано као мој рођендан, обиљежена је, без превише весеља и помпе, у бањалучком насељу Петрићевац, гдје смо се привремено смјестили код тата Миланове старије сестре Саве и њеног мужа без ноге, Весе Милаковића. Тетак Весо се нарочито трудио да нам свима угоди и скрене наше мисли како с буре коју смо преживјели, тако и с мора неизвјесности пред нама. Покушавао је, сјећам се, да орасположи Секу и мене на тај начин што би нам пришао, подметнуо свој кртоласти нос и показао да притиснемо на врх носа; пошто бисмо то учинили, настао би танак, висок писак и ми смо, хоћеш-нећеш, морали да се осмијехнемо том тада недокучивом нам трику.

Данима смо код тетке Саве и тетка Весе чекали ма какву вијест о тата Милану. Коначно, наврх непуне седмице, овај без најаве бану на врата. Дошло ми да му полетим у загрљај, можда и да заплачем. Но видјевши како све то прије мене чине жене, одустао сам. И само пустих да он мене обујми својим измршавјелим ручердама и да ме запахне његов драги воњ.

„Ђе си ти, мачак?”, уморно је рекао грлећи ме.

„Ево ме.”

Биле су то моје прве изговорене ријечи након седам мјесеци. Мада ће се испоставити да ово и није била нека револуционарна промјена будући да сам у наредним данима слабо коју проговарао. Управо, моју дотадашњу непробојну нијемост само је смијенила трајна склоност ка ћутању.

Дјед Милутин и баба Илинка задржаће се у Бањалуци до двије хиљаде и треће, када ће се вратити у Лику, својој кући, одакле је за њиховог осмогодишњег одсуства однијето све до ве-це шоље. Мене, Секу, мама Борку и тата Милана, сутрадан пошто нам се овај придружио у тетка Савиној кући, један ће његов пријатељ, чији су ми се лик и име одавно истопили у памети, превести тамићем за Србију.

С ове етапе наше егзодус-одисеје памтим како ми је, у поређењу с тракторском приколицом, камионска кабина дјеловала тијесно и некако сувише издигнуто – попут кућице за птице на точковима. Памтим и да је тата Милан Секу, како не би опет повраћала, непрестано замајавао причoм о градовима и селима покрај пута: носио је у глави војну карту цијеле старе Југославије у размјери 1 : 50.000 и, испадало је, у свакој тачкици те карте је или имао неког занимљивог познаника, или је ту сам некада боравио и доживио нешто несвакидашње. Слушајући полуотворених уста тата Милана, Сека је, чим би јој се на основу његове приче неко успутно насеље учинило примамљивим, запиткивала хоћемо ли ту да живимо.

„Нећемо ваљда ту?”, упитала је кад смо се, у сутон, најзад домогли Кончарева.