Из рукописа романа

Дуго путовање из Лике лепрша у мојој успомени као пачворк од искиданих, полуизбледјелих импресија. Памтим, рецимо, како се у ноћи, под фаровима возила што су га закрчила, пут на једној дионици тако бијелио да сам у први мах сасвим озбиљно помислио да је завијан снијегом. Годинама касније чућу од неких тата Миланових сабораца, који су се пред Олују налазили уз границу с Босном, да су макадамски путеви на том подручју били поправљани и насипани шодером почетком љета – као да се знало да ће ти путеви ускоро имати да издрже саобраћај егзодусног интензитета.

Памтим и како је на тракторској приколици, преко пута мене и баба Илинке, мама Борка чврсто грлила Секу, која је пак грлила свог једнорогог пужа, сваки час слинећи на плиш играчке. Ја сам подозријевао да Борка онако чврсто стеже Секу не да би је утјешила и умирила, већ да би се за њу придржавала и прикрила свој тремор. Јер запазио сам: кад год би мама Борка пустила малу из загрљаја, Боркине руке и глава стале би поигравати, и то на такав начин и толико изразито да се та појава ни у ком случају није могла приписати дрхтурењу нашег превозног средства.

Памтим и како ја, поред тога што сам и даље упорно ћутао, нисам допуштао баби Илинки да ме грли јер ми је било врућина, јер су нас салијетали ројеви мува и оса привучених остацима ораховаче проливене приликом паковања, и јер ме је љутило што су мама Борка, Сека и она, баба Илинка, одвећ пуштале маха емоцијама.

О, да сам могао ја њих да загрлим! Чврсто, најчвршће! Да им дах зауставим! Засвагда!

Све то ми је смијешно сада када знам да је мој ондашњи бијес долазио од страха, страха да ће мој вишемјесечни срдити мук, и моја достојанствена, мушка маска с којом сам пошао на пут, пући и спасти с мене, да ће моје три сапутнице и мене повући са собом у вир сентименталности, и тако ме ем обрукати пред непознатим људима из колоне, ем ме за сва времена дискредитовати у очима нашег возача, дједа Милутина, чији ми је суд у оно доба био важнији но ичији. Премда, кад размислим, не могу се сјетити да се дјед с мјеста за управљачем осврнуо и погледао нас тим својим толико ми важним очима ни један-јединцати пут током читаве вожње. Све вријеме видио сам само његов накостријешени сиједи потиљак и тамну кошуљу на леђима што је, згужвана и натопљена знојем, подсјећала на оклоп корњаче. Чак и када се негдје испред Петровца, трећег јутра, након шездесетак сати неспавања и миљења у колони искључио из ње и паркирао трактор у хлад поред цесте не би ли се окријепио сном, дјед се није мицао из сједишта, него је само поврх управљача пред собом скрстио руке, на руке положио чело и у том положају куњао кратко, колико да би могао возити даље.

Ни иза дједа, на приколици, није се спавало богзна како. Баба Илинка, користећи околност да се дјед није освртао к нама, потезала би с времена на вријеме из једне пљоснате стаклене флаше, што јој је помагало да бар закратко склизне у сан. Али мама Борка скоро током цијелог путовања није могла свести очи.

„Нисʼ ти навикла спават под отвореним небом”, говорила јој је баба Илинка. „Ја и моја мâте смо ти у прошлом рату, бјежећ од усташа, претабанале Босну с краја на крај, по киши и снијегу, више босе негʼ обувене. Шта бʼ дале да смо могле сјест на приколʼцу ко ти сад!”

Прве вечери и јутра, док смо се извлачили из Лике и чекали на граници с Босном, не знам да ли сам и ја икако заспивао. И кад год бих бацио поглед ка мама Борки и Секи, видио бих како се, на свјетлости возила иза нас, цакле широм отворене очи њих двију. Од труцкања и издувних гасова што су нас обавијали, Сека је и повраћала више пута. Чувши њу, и ја бих осјетио налет мучнине, но успијевао сам да му се одупрем.

Тек у смирај другог дана пута Сека је чврсто заспала, склупчана уз свог пужа. Убрзо након Секе и мене је савладао сан. Али непрестано сам се будио јер би однекуд из хрпе покућства иза мојих леђа, при сваком потресу приколице, нешто циликнуло и кроз дрндање мотора се пробило до мог уха. Знао сам да се такав звук зачује када се на писаћем строју откуца цио ред, и мислио сам како је дух злосрећне тетке Милице с нама, и како то она ту, на својој олимпији, куца причу о нашем удесу. Не знам како и посредством ког чула, чак сам могао да прочитам уводне ријечи те приче, које тешко да су могле потећи из моје ондашње, седмогодишње главе: Пут путују, по малом путу велики пут… У нади да ће нека ријеч и о томе бити откуцана, те да ћу и то моћи да прочитам, у себи сам питао тетка Миличин дух: Ђе је сад тата Милан?

Тек доцније увидјећу да извор циликања није био писаћи строј, већ звонце у срцу старог фиксног телефона, незнано зашто понијетог прије толиких вреднијих и кориснијих ствари, остављених у дједовој и бабиној кући, на дар ослободиоцима што Гај ослободише од људи.