Из рукописа романа

На дну ствари натоварених на приколицу дједовог трактора завршиће, у метежу паковања, и једна маслинаста врећа за спавање, пуна крпених животиња и камења. Пошто врећа буде откривена доцније, при распакивању, старији ће поносно истицати како сам у њу, уз играчке, потрпао камење с гумна не бих ли са собом понио успомену из завичаја, и ти незграпни сувенири годинама ће се вући по полицама, прозорским даскама, саксијама с цвијећем, акваријуму, све док се током наших бројних сеоба један по један камен не изгуби. Сека и ја никада нисмо имали срца да тата Милану и мама Борки кажемо истину о том камењу. А ево у чему се она састојала.

Чим је Секи речено да на трактор-арку не може са собом укрцати све своје играчке, већ да мора изабрати само једну, њен избор пао је на креатуру што као да се испилила из неког рђаво преведеног грчког мита, па је у исти мах била и једнорог и киклоп; заправо, ријеч је била о плишаном пужу ком сам ја као трогодишњак, још док смо живјели у Шибенику, из обијести откинуо један окати рог. Али иако се није много двоумила при избору играчке, Сека је, пригрливши изабраног мекушца, узела да драми малне као Мерил Стрип у улози Софије приморане да, пред капијом Аушвица, изабере које ће од њено двоје дјеце остати с њом, а које ће бити одведено у гасну комору.

„Усташе ће ми их све попарат”, нарицала је унапријед за својом остављеном крпеном менажеријом.

Неописиво су ми ишли на нерве – колико она с тим слињењем и нарицањем, толико и одрасли, који на Секу нису обраћали никакву пажњу, нити покушавали да је бар за тренутак смире и утишају. Стога сам ја све њене играчке потрпао у стару војничку спаваћу врећу, а затим додао унутра гомилу камења, кришом покупљеног с гумна. Кратко сам Секи, гестовима, објаснио своју замисао. Судећи по томе што је престала да слини, биће да је схватила како намјеравам да бацим врећу у поток, и како ће камење помоћи да врећа потоне на дно и чека нас ондје док се не вратимо у Гај.

Само што сам пошао да остварим свој генијални наум, набасах на бабу Илинку, која ми узе врећу и, мислећи ваљда да су унутра зимско рубље и обућа, баци је на приколицу. Осим што сам био нијем, бабина хитрина ми није оставила времена да реагујем ни на неки други, невербални начин док ми је врећа узимана. Ни Сека се, наравно, није трудила да баби објасни да је дошло до забуне; видјевши врећу са својим плишаним благом на приколици, мала лија је ћутала и задовољно се смјешкала.

Старији су нам врло брзо наредили да се држимо по страни, наводно јер смо сметали и успоравали их, а у ствари не би ли нас поштедјели напора, не само због наших година, већ и због тога што је Сека – поред осталих и даље видљивих посљедица Јаговог дивљања – храмала, а ни на мене, мутлешу, није се могло гледати као на дијете лишено хендикепа. Отуда, не рачунајући епизодицу с играчкама и камењем, не сјећам се да смо Сека и ја активно учествовали у паковању све до пред крај. Тек тада, на крају, ја сам се појавио испред приколице носећи у наручју коферче с писаћим стројем из Миличине витрине.

„Ко ти је рекâ да дираш то?! Како си то скинуо с витрине?! Да се сломоташ озго с тиме – само ми још то фали данас!”, осула је мама Борка дреку на мене и подигла обје руке, не знам да ли у намјери да ме удари или да ми отме коферче из наручја. У сваком случају, дјед Милутин се благовремено испријечио између мама Борке и мене, на часак ме погледао значајно у очи, онда спустио поглед на коферче, да би га потом, без ријечи, преузео из мојих руку и угнијездио између забреклих торби на приколици.

Сунце се већ бјеше скотрљало за хоризонт када смо кренули. Али тек што је трактор изашао на пут изнад куће и кренуо да се спушта њиме, баба Илинка завапи:

„Јој! Стани!”

„Шта је сад, свету ти неђељу?!”, гракну дјед Милутин заустављајући трактор.

„Нисам угасила свјетло на тавану.”

Дјед само отпусти кочницу и поново даде гас.

Одмичући, још неколико минута могли смо с приколице да видимо како кроз тавански прозорчић, борећи се са свјетлошћу замирућег дана, трепери звијезда Теслиног сазвијежђа.