Из рукописа романа

Иако је тих година телефонски саобраћај у Крајини често био у прекиду, мама Борка је, као што рекох, успјела телефоном да извијести тата Милана о Секиним повредама. Убрзо је и о мом епи-нападу и занијемјелости морала да му јави истим путем. Јер он чак ни за Божић, чијег се другог дана одиграо инцидент с Јагом, није могао напустити положај и доћи кући. Уопште, тата Милан је током нашег четворогодишњег боравка у Гају долазио на одсуство изузетно ријетко, и увијек накратко. Кад је једанпут бануо пред кућу са саборцем из сусједног села, Сека ме је питала: „Ко су овај брко и овај брадоња?”

Тако тата Милан није био код куће скоро цијелог прољећа и љета деведесет пете, па ни 4. августа те године.

Од зоре је допирала грмљавина издалека. Путем изнад куће промицао је наниже, ка граду, понеки наоружани сељанин. Тргавши ракију и не пипнувши кафу – двије до тада нераздвојиве ствари на почетку сваког његовог дана – и дјед Милутин је, без објашњења, изашао некуда. Пошто се дуго није враћао, баба Илинка и мама Борка су се као сумануте вртјеле по кући и око ње.

Мама Борка је након одређеног времена зауставила једног од оних што промицаху путем изнад куће, неког старијег тата Милановог рођака, и сколила га питањима. Он је на то само ширио руке и попридизао ремен оружја о своме рамену.

„Милан ми није ту”, говорила је мама Борка рођаку. „И ђед се изгуби некуд, нема га два сата. А овај враг иза брда туче ли туче. Не море човјек само сјест и пуват у шаке, а не знам шта биʼ и куд биʼ…”

„Што сви, то и ти”, проговорио је најзад рођак и журно продужио низ пут.

А сви – то јест, старци, жене и дјеца који су остали у селу – ти сви су у тим тренуцима знали и радили мање-више исто што и мама Борка.

Дјед Милутин се око девет сати напокон вратио кући. Обливен знојем од јутарње августовске јаре, био је тврд и смркнут попут околних брда, иза којих не престајаше грмљавина. Испричао је како су поједини старији сељани одлучили да своју чељад склањају из села, док би они, старци, да остану.

„Куда да их склоне? Ђе да остану?”, питале су баба Илинка и мама Борка, али се из дједа надаље слабо шта могло ишчупати.

Да се он не слаже у потпуности с поменутом одлуком старијих сусељана, постало је јасно тек пошто је притјерао трактор с приколицом уза саму кућу и, гласом који не остављаше мјеста за полемику, рекао:

„Пакујте. Иђемо сви.”

Стари ни иначе није важио за причалицу, а у тим тренуцима једва да је био говорљивији и од мене омутавјелог. Тако су баба Илинка и мама Борка, водећи се мање дједовим штурим усменим упутствима, а више сопственим инстинктом, који унеколико надомјешташе њихово паником развијано разумно расуђивање, товариле на приколицу суво месо, маст, пекмез, со и друге спорије кварљиве намирнице.

У један мах, распоређујући храну у углу приколице, баба Илинка обори неколико флаша. Једна од њих, пуна ораховаче којом је баба лијечила све своје стварне и измишљене бољке откако јој је дјед забранио ракију, разби се, те се слатка, мрка течност проли читавом ширином нагнуте приколице, испод наслаганих ствари. Не изустивши на то ни ријеч, једва и погледавши начињену штету, дјед само свој у мушему умотани карабин премјести из тог дијела приколице на њен супротан крај.

Сметнувши с ума пропусте направљене четири године раније, приликом сеобе из Шибеника у Лику, мама Борка је поново паковала рубље и постељину без мјере и реда. Зато дјед, први пут од почетка паковања, мораде гласно да се умијеша у избор пртљага неког од укућана.

„Шта ће ти толʼке прњетʼне?”, упитао је снаху. „Свако ти сад може дат крпу да се огрнеш, сад ти чудо ни не треба. Пакуј прво све ново и све зимско. Па ово остало… Видʼћемо.”

Мама Борка послуша свекров савјет. Међутим, оно што је између редова тог савјета наговијештено, оно чега су се мама Борка и баба Илинка отпочетка потајно прибојавале, али што су све до тог трена одбацивале као мало вјероватну могућност: да ћемо можда и зимовати далеко од Гаја – то је збрисало и посљедње остатке разборитог расуђивања у њима двијема. И пошто зимским стварима уредно попунише мањи дио приколице, у ову стаде да трпа како ко шта стигне.