Из рукописа романа

Јаго је у штенећем узрасту имао све одлике шарпланинца, своје наводне расе. Али како се развијао, тако је по све краћој и тамнијој, напослијетку скроз црној длаци, и по необично широкој лобањи затубасте њушке и с малим ушима, постајало очигледно да је посриједи мјешанац. На одсуство одлика расног пастирског пса зарана је указивало и Јагово понашање. Живахан и увијек рад да се игра, а несвјестан своје снаге, знао је да јури кокоши пуштене по дворишту, ћапне их чељустима и, у игри, баца их увис, услијед чега би им пуцали или шија, или устрашено срдашце, или би биле толико измрцварене да су морале под сјекиру, те је послије два-три таква његова штенећа весеља од баба Илинкине перади претекло, мислим, не више од три комада.

Тата Милан је одмалена био болећив према звјерињу и довлачио је у кућу мачиће, птиће испале из гнијезда, јежеве, од чега су узалуд покушавали да га одвикну и његови родитељи и, касније, мама Борка. Тако он једном донесе Секи и мени четири кунића. Држали смо их у полупразној котарини, крај кукуруза ускладиштених у тој помоћној зградици. На котарину се пело уз мале љестве. Но Јаго ће и без тог људског помагала успјети да ускочи на котарину док никог од нас није било у близини; горе ће изврнути кош од прућа у ком су се налазили кунићи и, ћушкајући их шапом као лоптице, све ће их угњавити и подавити прије неголи га баба Илинка ухвати на дјелу и, паралисаног њеним гњевом чији узрок није могао појмити, избубета га шакама – тешким и отврдлим толико да је баба њима успијевала да с пода покупи жеравице излетјеле из шпорета и врати их у ложиште, а да се не опече.

Поврх описаних несташлука, Јаго је већ био и крупан и јак у тој мјери да је, радосно им скачући у загрљај, обарао на земљу и горостасног тата Милана и ништа ситнијег дједа Милутина. Отуда је био осуђен да остатак живота проведе на ланцу, унутар невеликог круга описаног око његове дрвене кућице, у коју се једва завлачио.

Да ли под утицајем заточеништва или и због доспијевања у зрело псеће доба, тек из Јага је, мало-помало, сасвим ишчилила она штенећа живахност. Највећи дио дана проводио је лежећи непомично у положају сфинге пред својом кућицом, или стијешњен у њој као у саркофагу. У ријетким приликама би се пренуо, ћулећи уши упро поглед угљених очију некуд ка воћњаку или лугу с друге стране потока, каткад би и лануо промукло на нешто тамо, у даљини, па се враћао у пређашњу обамрлост. На пролазнике и госте, било знане било незнане, није лајао ни реда ради. Кад му је доношена храна, на доносиоца би једва обраћао пажњу, дочим се јела прихватао без алаве псеће хитње, скоро бих рекао достојанствено, и кусао је шта год му се понуди до потоње мрве.

Из неког разлога Јаго је једино преда мном показивао нешто што је подсјећало на оно весело куче с почетка: кад год би мене послали да му доставим храну и нико не би мотрио на нас двојицу, ја бих, противно налогу старијих да само изручим храну у чанак на ивици Јаговог круга и одмах се удаљим, зашао неколико корака у његов круг, и он би ми полако пришао, легао испред мене и врховима шапа стао овлаш да пипка моју обућу; онда би спустио своју голему главу на шапе, што сам схватао као знак да жели да га помилујем и удовољавао му; тек након тога сервирао сам му храну у чанак и растајали смо се.

У јутро 8. јануара 1995. носио сам Јагу кесу с остацима божићног печења. Пошто је легао испред мене на утабан снијег и убрзо, по обичају, положио главу на шапе, ја сам, мјесто да га помилујем, једноставно свог четворногог пријатеља појахао.

Очекивао сам да ће се он, налик узјаханој камили, усправити на ноге и са мном на грби продефиловати кроз своју малу, бијелу Сахару. Остао је ипак у првобитном положају. Почех да га милујем и тепам му; њега ни то не смекша довољно да би испунио моје, свакако му јасно очекивање. Ободох га петама и повиках: „Ђиха!”; он се ни на то не помаче. Шта сам могао – сјахао сам.

Протумачивши Јагову неспремност да игра улогу јахаће животиње као издају, бијесно изручих кесу с јагњећим коскама у његов чанак. Затим измакох чанак нека два метра изван кружне границе до које је ланац Јагу допуштао да приђе. На крају се удаљих не осврћући се.

Не знам да ли је однекуд видјела шта сам покушавао да изведем с Јагом; нисам више сигуран ни да ли је – као што сам тада био увјерен да јесте – покушала и сама да изведе то исто с њим. Углавном, пошто сам са стрмог пута изнад куће, гдје сам након неуспјеха с јахањем Јага јахао санке које нам је дјед направио, зачуо цику и сјурио се до Јаговог круга, он је у чељустима већ држао Секу за бутину и витлао је попут крпене лутке.

Оно што се потом догађало, у памћењу ми је искидано, испреметано и мутно. Могуће је и да сам нешто од тога сањао или чуо од других, па усвојио као властито сјећање. Памтим свакако да су се у једном тренутку ондје обрели дјед и баба; да је баба вриснула на мене: „Што ниси пазио на њу?!”, и да сам тада први пут на сопственој кожи осјетио тежину и тврдоћу њених шака; да је дјед, носећи у наручју онесвијешћену Секу, ногом одгурнуо бабу од мене у снијег и рекао јој: „Међеде пјани! Платићеш ми!”; да је Јагов испрва савршено бијели круг био касније сав црвен, што од блата што од крви, људске и псеће, јер је дјед истог јутра пресудио Јагу карабином.

Памтим и да сам осјећао мучнину чувши гдје мама Борка тата Милану, опет одсутном од куће, набраја преко телефона Секине убоје, одеротине, напрснућа ребара, ишчашен кук, сломљену бутну кост; да сам вече уочи планираног одласка с мама Борком код Секе у болницу имао свој први епилептични напад; да сам лежао на кревету у нашој соби и да сам, пиљећи кроз стакло Миличине витрине у књиге, фотографију и црни кофер с писаћим стројем, имао утисак да урањам у призор тих предмета као у воду.

Памтим и како су се сви довијали, на разне начине, да ме приволе да кажем ма шта, али како и поред свих њихових настојања ја, од оног крвавог јутра по Божићу, нисам проговарао ни словце.