Слика и покрет од прворазредног су значаја у уметности писца Сеоба. То постаје очигледно било да се говори о пикторескности његовог песничког језика и чудним аритмијама његове реченице, од којих се читалац цео њише и поскакује, било о његовим лирским путописима и фотографијама с путовања, било о сликама које је начинио још у гимназији или о његовом каснијем интересовању за ликовну уметност (Књига о Микеланђелу, бројни текстови о сликарима). Најпосле, динамизам Црњанског се очитује и у његовој љубави према спорту, особито према фудбалу (био је регистровани играч панчевачког Баната и навијач ФК Југославије пре Другог светског рата, касније навијач Црвене звезде).
Природно је онда било што се код Црњанског развила наклоност према синтези покрета и слике, према филмској уметности, која је уз то била, такорећи, и његова вршњакиња. Уосталом, премда није безглаво јурио ка свему новом што би засјало на хоризонту његових дана, он је непогрешиво умео да разлучи новину која вреди и трајно ће сијати од оне која представља пролазну моду и, срчан какав је био, без оклевања би се запутио ка извору те светлости. А један од најсјајнијих таквих извора био је управо филм – музика светлости, како га је назвао француски редитељ Абел Ганс у једном интервјуу датом Црњанском.
Фокус овог краткометражног текста неће бити на односу Црњанског према филму нити на ономе што је он писао и говорио о тој младој уметности. Просто ћу навести неколико својих импресија о филмовима заснованим на делу Црњанског или у којима се он појављује као лик.
Најпре се ваља осврнути на филм Сеобе (1989) Александра Петровића. Осим што је то до данас најуспелији и објективно најважнији филм везан за дело Црњанског, он и из субјективних разлога заслужује да буде поменут на првом месту у овом прегледу. Наиме, посредством тог филма, приказаног на телевизији средином деведесетих, ја сам се први пут сусрео с Црњанским. Био је то трауматичан сусрет јер је један од најдубљих утисака на мене тада оставила сцена с краја филма, у којој се ноћу откопава и приказује леш тек покопане Дафине Исакович, коју игра маестрална Изабел Ипер. Након тога у мени су се при помисли на Црњанског дуго јављали језа и латентни отпор – чак и у гимназији, при првом читању Сеоба. Тек ће моје упознавање с његовом поезијом и Другом књигом сеоба изгладити несрећни неспоразум који нас је годинама раздвајао.
Црњански није имао високо мишљење о филмским адаптацијама књижевних дела, посебно о оним адаптацијама које теже дословном преводу књижевног текста на језик филма. Говорио је за таква остварења да су неретко „све пре него ли роман који смо ми читали и који је у свачијој глави оставио други низ слика”. Сеобе Александра Петровића не спадају у ту врсту филмова. Оне су, како је и сам редитељ објаснио једном приликом, нова творевина, којој роман служи само као повод, инспирација, мисао водиља. Зато тај филм нема само документарну, већ и високу уметничку вредност.
Исто се не би могло рећи, по мојој оцени, и за Роман о Лондону, дводелну ТВ драму снимљену исте године када је довршена и дуга и тегобна продукција Сеоба. Да не будем схваћен погрешно, ова адаптација је коректна; вероватно се у овом жанру и формату и није могло много више. Али невоља је баш у ограничењима формата, у камерној атмосфери ТВ драме, у том „испраном” осветљењу и звуку који стварају утисак извесне стерилности, неспојиве и с изворним романом и са сензибилитетом Црњанског уопште. Мада, рекло би се да оваквом утиску доприноси и то што су на адаптацији радили људи позоришта, Јован Ћирилов и Мира Траиловић (којој је ово, нажалост, био један од последњих редитељских ангажмана – преминула је у лето те године). Тако је услед позоришне режије игра иначе изврсних глумаца – Миодрага Кривокапића у улози Николаја Рјепнина и Вере Чукић у улози Нађе Рјепнин – на тренутке за степен театралнија него што би требало да буде игра на телевизији.
Већ помињана Књига о Микеланђелу, као хибрид романа и есеја или расправе о чувеном ренесансном уметнику, наизглед је непреводива у покретне слике. Па ипак, књига је с доста успеха адаптирана у ТВ филм Микеланђело (1982). Кључ тог успеха лежи колико у вештој телевизијској режији Станка Црнобрње, толико и у Љуби Тадићу, који тумачи лик самог Црњанског. Јер у харизми Љубе Тадића има нечег од енергије Црњанског, и то у толикој мери да на тренутке, и поред њихових веома различитих физиономија, гледалац стиче илузију о физичкој сличности глумца и писца.
Још једно телевизијско остварење у ком су представљени и дело и лик Милоша Црњанског јесте филм Рај (1993) Петра Зеца. Зечев сценарио заснован је на више прозних текстова Црњанског, превасходно на причи Рај и на Дневнику о Чарнојевићу. Може се рећи да представу коју имамо о младом Црњанском ниуколико не вређа глумачка креација Тихомира Станића (који као да се специјализовао да игра српске писце јер ће, у разнородним драмским пројектима, глумити и Андрића, Стерију и Сремца). Нарочито је симпатична уводна сцена, у којој Станићев жовијални Црњански, свирајући на клавиру, пева делове песме Мизера. И поред тога што је музички део понешто незграпан, а синхронизација и монтажа несавршени (Станић на један тренутак подигне обе руке с клавирских дирки, а клавир за то време „сам” одсвира две-три ноте), ова сцена добар је пример за то колико је поезија Црњанског музикална и захвална за углазбљавање.
Црњански је, у време настанка звучног филма, предвиђао да ће музика на филму добијати све више на значају, да неће бити пука пратња, већ равноправна слици. У свом занимању за филм које није знало за предрасуде и границе, пажњу је посвећивао и комерцијалним филмским оперетама, како је називао мјузикле. Пишући о мјузиклу Ернста Лубича – ког зове Љубић и карактерише га као меркантилан дух – Црњански вели: „… Љубавна парада више одушевљава љубитеље оперете, него љубитеље филма. Али то није, изгледа, много важно за предузеће ‘Парамунт’. Главно је имати успеха. А успех је ту! Велики, сјајан! Љубитељи оперете су многобројни.”[1] До данас се ствар није много променила, и даље је у филмској индустрији главно имати успеха. Ново је једино то да су парамунти постали још веће млатипаре, да су алавији, агресивнији и доминантнији него раније, па све мање простора остављају филмским ствараоцима који се не воде комерцијалним и финансијским успехом. И ми имамо своје мале парамунте и љубиће. Имамо и једног у ком је персонификовано и једно и друго. Он се, додуше, није определио за оперету, која ионако није популарна и наплатива као некада. Више је склон мелодрами, романтизованој историји и историји поп културе, а каткада – сасвим у сагласју с духом епохе – и алтернативној историји и псеудоисторији. У првој половини претходне деценије снимио је романтичну причу о зачетку фудбала код нас и путу наше фудбалске репрезентације на прво Светско првенство. Реч је, заправо, о два целовечерња филма, који су након рекордне гледаности у биоскопима имали и своје телевизијске верзије од по десетак епизода, уз још неколико епизода снимљених искључиво за мали екран, а чија радња представља мост између првог и другог дела филма/серије. У неколико сцена којих, мислим, нема у првом филму, већ се налазе у његовој проширеној, серијализованој ТВ верзији, појављује се лик Милоша Црњанског. Глуми га Милован Филиповић, широј публици познат из једне раније продукције истог овог парамунт-љубића, као пумпаџија који муштеријама нуди да им опере шајбу. Судећи по простору датом лику Црњанског и по избору глумца, делује као да је само било важно угурати још једну славну фигуру међуратног периода у причу, а потом је ангажован први слободан глумац да попуни улогу те фигуре.
Сценарио телевизијског филма Загреб–Београд преко Сарајева (1992) темељи се на занимљивој идеји: да су након окончања Великог рата Андрић и Црњански, који су се поткрај рата лечили и упознали у Загребу, путовали из тог града истим возом, у истом купеу, ка престоници новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, осим полазишне идеје мало тога у сценарију је за похвалу. Текст обилује општим местима из биографије и дела двојице писаца. Њихови знаменити цитати и фразе умећу се у дијалоге на силу и у сасвим погрешном контексту. Тако ће, рецимо, младог морнара (глуми га Никола Којо), који је прилично дуго седео и разговарао с осталим протагонистима у купеу, и који је најзад утонуо у сан и у сну умро, Црњански (Драган Јовановић) препознати тек мртвог, необјашњиво успевши да продре погледом кроз војничку блузу којом су покојника покрили, и назвати га мој Сибе полудели. Као да сценариста, преузимајући ову синтагму из Ламента над Београдом, није био свестан да се она односи на Сибу Миличића, или, ако је тога и био свестан, као да није знао да је Сибе живео још четврт века након тренутка у ком, у овом филму, напречац умире у возу.
Ширину интересовања Црњанског за филм показује и његово писање о анимираном филму, за који он употребљава термин живи сонорни цртеж. Рећи ће: „Творцу оваквих филмова ништа не стаје на пут: ни глупост глумаца, ни фотогенија, ни проблем режије. Он је слободан. Машта може да ствара шта хоће, да деформише, да конструише, да исмејава…”[2] С тим на уму, ја ћу с читаоцем поделити видео-запис из документарно-анимираног серијала Радиовизија – нека тај дивни, кратки филмски омаж Црњанском буде хепиенд ове моје панораме.
[1] „Љубавна парада, велика филмска оперета”, у: Милош Црњански, Есеји и прикази, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991, стр. 411.
[2] „Мике, највећа сензација тон-филма”, исто, стр. 408.
Насловна фотографија: Милош Црњански у Рокаразу, 1940.
Мирко Јовановић 