Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”

Књижевни програм овогодишњег фестивала “Град театар” настављен је 3. августа, а гост Трга пјесника био је писац Мирко Јовановић који је представио свој роман “Између црних поља” што је уједно и прва промоција овог романа објављеног 2020. године.

Модератор вечери био је Радоје Фемић, писац и критичар који је на самом почетку изразио захвалност Граду театру на прилици да на Тргу пјесника говоре о Јовановићевој поетици и скрену пажњу на важне текстове које је до сада објавио.

“Неки су, наравно, и награђени тако да можемо да говоримо о једној ауторској поетици која се конституише, која је у формирању и етаблирана у контексту савремене књижевности”, нагласио је Фемић.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Он је казао да је роман “Између црних поља” роман који је одувијек хтио да напише.

“Осјећао сам дуг да ту тему морам на један књижевни начин, а то је једини начин који умијем, да обрадим и дуго је у мени врила та тема. Биографске чињенице су се у мени таложиле, акумулирале, преображавале. Временом је од тога настало нешто од чега сам видио да може бити и нека литература и покушао сам прије самог почетка писања овог романа да напишем неколико мањих, краћих рукописа, али се то изјаловило јер сам схватио да то може бити нешто више. Тек 2013. године сам се коначно посветио писању овог романа”, казао је Јовановић и додао да је на почетку то било јако блиско аутобиографији.

“Ипак ми је било тешко да на такав начин обрадим нешто што ми је јако блиско, а то је мој завичајни свијет, људи које сам познавао. Није ми било пријатно да завирујем у свој и њихов живот, било ми је тешко, а испоставило се и немогућим да наставим тим аутобиографским правцем. Дуго сам трагао за рјешењем и након двије, три године сам дошао до кључа за рукопис. Форма се у међувремену мијењала. У почетку је то заиста било експериментално, блиско ономе што се назива постмодернизмом”, истакао је он.

У роману има доста аутобиографских мрвица, нагласио је Јовановић, али се током процеса претворио у један текст фикције који се доста удаљио од његовог живота и биографије. Окосница романа је породична хроника трочлане породице Маковић, дјечак и његови родитељи, али и њихово непосредно окружење кроз које је испричана менталитетска прича. Јовановић је казао да је ријеч о роману једне нарави и хроника једног времена које сви доживљавају као црно и тешко.

“Међутим, оно што је црно не може се црним тоном говорити. Уз много хумора и других средстава којима сам покушао да ублажим све то и да направим једну дистанцу мислим да сам на добар начин обрадио тај период деведесетих година прошлог вијека”, казао је Јовановић. Фемић је рекао да крај 20. вијека има несумниово трауматичан и драгоцјени аспект по живот и карактер породице Маковић, посебно јунака Ивана који пуним плућима и властитим сензибилитетом осјећа те тектонске поремећаје, на шта је Јовановић казао да је приказан један породични микрокосмос.

“Типична радничка породица тог времена која живи у провинцији, изолована од магистралних, историјских и политичких токова, али се на њих одражава све што се дешава у граду, земљи и свијету у том тренутку. То су догађаји у историјском низу који се до данас није прекинуо и одражавају се овдје код нас на један крвав начин. Та земља је била парадгима једног подијељеног свијета у ком су били заступљени и источни и западни свијет. То је тај кока-кола социјализам, југословенска верзија социјализма уз утицај америчког капитала и политике. Једна илузија које завршила како је завршила, а роман се управо бави тим временом и свиме оним што је он донио”, нагласио је Јовановић. Посебна врлина ове књиге је то што је ослобођена доцирања, казао је Фемић и појаснио да није заснована на идеолошким претпоставкама.

“Њој је та призма свакодневног искуства и непосредног сусрета са епохом кроз живот породице у првом плану и то је изузетак у односу на доминантни дио наше савремене књижевне продукције која никако да се ослободи тезе коју раби из овог или оног пракитчног разлога. Код Јовановића је више случај о једном оксиморонски интонираном, ангажованом, без илузионизма. Код његових књижевних јунака нема идеализације, они нису конституисани као људи који живе у једној епохи неподношљиве среће, благостања и задовољства, али с друге стране нису ни очајници”, казао је Фемић.

Јовановић је нагласио да је посао писца да свједочи те да је кроз животе јунака испричао причу избјегавајући угао идеологије.

“Ја сам био свједок тих времена и историјских, крупних догађаја одражених на “мале животе и свијет малих људи”. Ја вјерујем у причу упркос тренду и томе што је прича разграђена и фрагментована и што се експериментом покушава направити нешто ново. Причу ништа не може замијенити, приповиједање ништа не може замијенити.” Фемић је додао да роман није редукован на једну паланачку хронику. “Књига нема ту врсту епско-патријархалне омеђености која би јој одузимала онај шарм универзалне приче која је могла да се ситуира у било који животни простор”, казао је он. Јовановић је нагласио да не вјерује у рециклирање старог и понављање истог. “Вјерујем у традицију, њу треба прихватити. Све оно што је у књижевности прије нас било то треба упознати, усвојити и надоградити. На први поглед овај роман подсјећа на реалистички роман 19. и дијела 20. вијека, али ипак није то. Мислим да сам поступку, форми и садржини направио један корак напријед.”, нагласио је он.

Фемић је појаснио и сам наслов романа.

“Наслов бисмо могли да контекстуализујемо у том врло симболички потентном визуелном принципу комбиновања различитих боја које потом индукују један важан симболички спрег у којем је отворена релација приповједач-читалац која своју аналогију проналази у шаховској игри. То кретање које Јовановић кроз имагинарни лавиринт у овом роману конституише одговара шаховском надмудривању супарника, али његов приповједач супарника види у читаоцу”, казао је Фемић, а Јовановић објаснио да наслов има вишеструко значење.

“Може се односити и на форму и садржину романа. Први начин је град у ком се одиграва радња романа, а то је Бијело Поље. Други начин је кретање између поља шаховске табле. Црна поља се могу схватити као трагични и негативни догађаји који окружују главног јунака и приповједача. Он се креће као ловац у шаху, укосо и по бијелим пољима. Он их заобилази, али не може да надмудри црна поља око себе”, казао је Јовановић.

Вук Лајовић

Извор: Вијести