За постојање Јовице Особе, магационера, дуго су сви у предузећу знали само по његовом необичном презимену. Ни неколицини нас с којима је колико-толико долазио у додир није било познато како и с ким он живи, дружи ли се и са ким и излази ли икуда, упражњава ли какав хоби – има ли живот мимо радног времена. И тако је било све до прошлог понедељка у подне. Тада је Јовица, износећи на магацинским колицима пакете с робом из производне хале, крај стражњих врата набасао на малу Милицу, мене и Горана, шефа, који смо користили паузу да ту, уз цигарету, попијемо кафу; угледавши нас, Јовица је застао и, без поздрава и било каквог увода, нити чекајући да се неко од нас њему први обрати, саопштио нам:

„Одлазим у петак.”

Горан је стиснуо усне и лупио се по стегну, очито се уздржавши од псовке, да би затим казао:

„Могао си то да најавиш мало раније. Милан на боловању, ти одлазиш…” Горан је, запамтио сам, нагласио одлазиш као да је у питању нека ретка, страна или застарела реч, па се руга Јовици што се њоме прави важан. „А и у суботу треба да се ради, имамо брдо поруџбина. Шта ја сад да радим?! Да измислим радника за три дана?!”

„Не знам”, рекао је Јовица угнувши раменима. „Али ја… Ја, у ствари… Не дајем отказ.”

„Него?”, зачкиљио је у Јовицу Горан.

„Ја… Одлазим”, одговорио је Јовица још одлучнијим тоном него први пут и показао руком у неодређену даљину, махнувши опруженом шаком трипут кратко као сатарицом којом пресеца невидљиву препреку пред собом, а потом је погурао даље колица с пакетима оставивши нас троје занемеле у чуду.

Слутња да нам је Јовица Особа најавио своју оставку не на радно место већ на место на овој планети, слутња коју смо, збуњени и забринути, убрзо поделили с још неколико колега, била је повод да се за овог до тада невидљивог човека наједанпут заинтересују сви у предузећу. Међутим, нико није успевао да с њим самим поразговара. Јер, пре свега, нико од нас троје непосредних сведока његових речи, а још мање од осталих, који су се о ствари обавестили из ко зна које руке, није био начисто да ли нам је Јовица најавио баш то што смо испрва помислили да је најавио. Отуд је било незгодно тек тако повести разговор о томе с човеком с којим пре тога, такорећи, нико никада није разменио више од поздрава. Он се пак са своје стране није трудио да након онога икоме даје икаква додатна појашњења. Наставио је да ради свој посао као да никоме ништа није рекао. Уколико би се у његовој близини неко од нас узврпољио или дао ма какав знак да се спрема да му се обрати, он би се направио да то не примећује и брже-боље се удаљавао. Тако су у том непријатном, чудноватом ћутању између њега и нас пролазили дани и ближио се најављени рок, петак.

Верујем да су многи, попут мене, каткад одмахивали руком и помишљали: јадник, хтео је само да на себе начас скрене пажњу, поиграо се с нама. Или: рекао је оно тек онако, у пролазу, као што толики, сити свега, првоме ко им искрсне пред очи кажу да ће отићи у Тунгузију, на Марс, у материну. Па и поред тога, није се могао пренебрегнути утисак да је, прво у начину на који је Јовица оно рекао нама трома, а затим и у начину на који је и све остале, данима, држао на дистанци, било нечега. Нечега веома онеспокојавајућег, што нас је, мислим, све нагонило да се у мислима непрестано враћамо на тог човека и његову могућу намеру.

Напокон је освануо петак. Јовица се на време појавио на послу. Владао се и обављао своје дужности као ма ког другог дана. Сви смо пажљиво мотрили на њега, али, као и раније, нико није успевао да му ухвати поглед, упути му реч или предузме било шта. Тако је дошао и крај радног времена, а чини што су нас све држале у стању својеврсне омамљености, готово паралисане, још нису биле разбијене.

Једино је Горану, изгледа, тада прекипело, јер је наједном почео да се распитује где је Јовица и да га, не кријући нервозу, тражи по кругу предузећа, очито решен да с њим истера ствари на чистац. Но упркос толиким очима упртим цео дан у Јовицу, овај се већ беше неприметно искрао с посла, испарио из круга.

„Ко га шиша!”, дрекнуо је напослетку Горан црвен од јарости. „Завитлава нас овде целе недеље… И нек завитлава, ево њему педале! Масловарићу, зови ми одмаʼ оног твог сестрића. Реци му да дође ујутру да ради уместо овог говнара – имаће мали плату колʼко је тражио!”

Разишли смо се кућама. Али сумњам да је икога држало место. Ја, рецимо, с посла нисам ни ишао право кући: на кружном току, уместо да аутом скренем у своју улицу, ухватио сам се крака што се спуштао ка кеју и крају где се, проверио сам дан раније у нашој евиденцији запослених, налазила адреса Јовице Особе.

Скренуо сам у Јовичину улицу и, тражећи број шеснаест, почео да успоравам. Ипак, пре него што сам доспео до солитера над чијим се улазом налазио тражени број, учинило ми се да преко пута видим паркирану Горанову црну октавију, те сам само продужио и након стотинак метара скренуо у уличицу лево. Паркирао сам се испред кафића који се ту налазио и ушао унутра. Поручио продужени еспресо. Испијао га четрдесет минута. Потом сам кренуо пешке ка Јовичиној згради.

Не знам да ли је она октавија заиста била Горанова. Углавном, више је није било онде где сам је раније спазио, па сам, одахнувши, застао пред Јовичином зградом.

Већ се беше спустила ноћ и у становима су горела светла. Тек покоји прозор био је замрачен. Нисам могао знати да ли је неки од њих Јовичин.

Пришао сам улазу зграде. На интерфону није било типке с натписом Особа. Још десетак минута сам разгледао околину и напрегнуто ослушкивао, у нади да ћу по неком суптилном знаку моћи да закључим да ли се у згради збило ишта необично. Најпосле сам отпешачио назад до свог аута паркираног у оној споредној уличици и одвезао се кући.

Целе ноћи нисам тренуо. Јутрос, у суботу, на посао сам кренуо са стрепњом и несносном главобољом. Иако сам тамо обично стизао међу првима, око пола сата пре почетка радног времена, овог пута ми је пошло за руком и да закасним неколико минута. Одмах ми је пало у очи да на паркингу предузећа нема Горанове црне октавије, која је још одавно морала бити ту. То је било последње што сам видео пре него што осетих како ми нешто заптива дах и потонух у таму.

Прича изворно објављена у часопису Бокатин дијак.

Насловна слика: Леа Игнатијус, Прозор у ноћи, 1988.