Јубилејни дар — уместо поштанског сандучета

Свако новорођенче, чим угледа свет, треба брижљиво окупати и, пошто допустимо да предахне од првих утисака, треба му немилице подвикнути: „Не пиши! Не пиши! Не буди писац!” Ако пак, и поред такве буквице, дотично новорођенче буде ипак испољавало списатељске склоности, тада треба прибећи ласкању. Ако ласкање не помогне, онда дигните од новорођенчета руке и напишите: „изгубљен случај”. Списатељски занос је неизлечив.

Пут писца од почетка до краја посут је трњем, чавлима и копривом, и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе да се бави писањем. Ако неумитна судбина, упркос свим предострожним мерама, гурне кога на пут стваралаштва, тада, да би ублажио своју судбину, такав несрећник треба да се придржава следећих правила:

1. Мора имати на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво à propos боље од сталног бављења писањем. Кондуктер који пише песме живи боље од песника који није запослен као кондуктер.

2. Мора исто тако утувити да је неуспех на књижевном попришту хиљаду пута бољи од успеха. Први кажњава само разочарањем и увредљивом искреношћу поштанског сандучета, други има за последицу мучно одлажење по хонорар, примање хонорара у купонима који доспевају 1899. године, „пропратне појаве” и нове покушаје.

3. Писање, као „уметност ради уметности”, захвалније је од стваралаштва за бедни новац. Писци не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју рулет и не једу чорбу од кечиге. Они се хране сплачинама код Саврасенкова[1], дом им је – намештена соба, превозно средство – властите ноге.

4. Слава је закрпа од злата на старој одори певача[2], књижевни углед може се стећи само у оним земљама где се ради разумевања речи „литерата” не потрже „Речник са 30.000 страних речи”.

5. Покушати да пишу могу сви, без обзира на чин, вероисповест, узраст, пол, школске квалификације и брачно стање. Не забрањује се да пишу чак ни малоумним, љубитељима позоришне уметности и онима којима су одузета сва права. Пожељно је, уосталом, да они који желе да се домогну Парнаса буду по могућности осведочени људи, који знају да се речи ѣхать и хлѣб пишу са „јат”.

6. Пожељно је да они по могућности не буду јункери и гимназијалци.

7. Сматра се да писац, осим просечних умних способности, мора да располаже искуством. Највеће хонораре добијају људи који су прошли сито и решето, најниже – чедне и врле природе. У прве спадају: они који су се женили три пута, они који су покушали да се убију па им није пошло за руком, они који су прокоцкали све до голе коже, они који су се тукли на двобојима, који су збрисали због дугова и сл. У друге: они који немају дугова, младожење, трезвењаци, институткиње и сл.

8. Постати писац је веома лако. Свака врећа нађе себи закрпу, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег читаоца. И зато не кукумавчи… Стави преда се хартију, лати се пера и, подстакавши мисао која те је опсела, дрљај. Дрљај о чему ти драго: о сувим шљивама, времену, говоровском квасу, Тихом океану, казаљки на сату, лањском снегу… Пошто надрљаш, узми рукопис и, док у жилама осећаш свети трепет, хитај у редакцију. Чим скинеш у чекаоници каљаче и упиташ: „Да ли је ту г. уредник?”, уђи у храм и, пун наде, предај своју творевину… После тога лези недељу дана код куће на отоману, хватај зјала и уљуљкуј се сновима, а после недељу дана иди у редакцију и прими натраг свој рукопис. После тога следи обијање прагова по другим редакцијама… Када обиграш све редакције и нигде не приме рукопис, штампај своје дело у посебном издању. Читаоци ће се наћи.

9. Постати писац кога штампају и читају веома је тешко. Ради тога: мораш бити обавезно писмен и поседовати таленат, макар мали као зрно сочива. У одсуству великих талената, драгоцени су и мали.

10. Буди поштен. Не приказуј украдено као своје, не штампај једну исту ствар у два издања у исти мах, не издај се за Курочкина[3] и не издај Курочкина за себе, оно што је туђе не називај оригиналним итд. Уопште, придржавај се десет заповести.

11. У издавачком свету постоје неписани закони. Овде је исто као и у животу, не препоручује се да се дира у болно место, да се усекњује у туђу марамицу, да се граби из туђег тањира итд.

12. Ако желиш да пишеш, онда се придржавај следећег. Изабери прво тему. Ту је дозвољена пуна слобода. Можеш прибећи самовољи или чак тврдоглавости. Али да не би по други пут открио Америку и по други пут пронашао барут, избегавај теме које су веома давно исцрпене.

13. Пошто изабереш тему, узми незарђало перо и читким рукописом, а не шкработинама, пиши оно што желиш на једној страни листа, остављајући другу празну. Последње није пожељно толико да би се повећали приходи фабриканата хартије колико ради других, узвишених циљева.

14. Препуштајући се машти, обуздај руку. Не дозволи јој да се поводи за бројем редака. Уколико краће и ређе пишеш, утолико те више и чешће штампају. Краткоћа нимало не штети делу. Растегнута гума не брише оловку нимало боље од нерастегнуте.

15. Пошто напишеш, потпиши се. Ако ти није стало да се прославиш и бојиш се да те не изударају, послужи се псеудонимом. Али води рачуна да те какав визир не скрива од читалаца, твоје име и твоју адресу редакција мора знати. То је неопходно уколико уредник зажели да ти честита Нову годину.

16. Хонорар примај одмах после штампања. Избегавај да узимаш аконтације. Аконтација иде науштрб будућности.

17. Кад добијеш хонорар, ради с њим шта хоћеш: купи себи пароброд, осуши рит, сликај се, наручи звоно код Финљандског, утростручи женин турнир… једном речју, што год ти је драго. Редакција, дајући хонорар, даје и пуну слободу располагања. Уосталом, ако сарадник пожели да достави редакцији рачун, из кога ће се видети како и где је утрошио свој хонорар, редакција неће имати ништа против.

На крају прочитај још једанпут почетне редове ових „Правила”.

1885.

Превела: Марија Стојиљковић

---

[1] Саврасенков, власник ресторана у Москви.

[2] Парафраза из Пушкинове песме „Разговор издавача с песником” (превод М. Живанчевића).

[3] Василиј Курочкин (1831—1875), руски сатирични песник.