Беседа поводом књижевне награде „Лаза К. Лазаревић”

Велештовани, ем веледраги господине Лазо,

Пре свега, опростићеш што сам са тобом на ти, али зазорно ми да се викам са својтом. Ти се, наравски, питаш каква смо сад то ми, наједном, својта. Твоја сумња је на месту, јер кад се неко издигне тако као ти, у трен ока стекне тушту пријатеља и тма рођака; кад је неко на пиједесталу попут тебе, цео народ би да се с њим ороди, окуми или се барем склони под његов скут. Али ја нисам од тих инстант пријатеља, рођака и штићеника. Ти и ја смо заиста одвајкада фамилија. Ево како:

Писца не доносе роде зване радионице креативног писања, нити папагаји знања, не доноси га голуждраво пиле талента, далеко било орлушина пуке амбиције. Писац се рађа, да простиш, из страсних ноћи, из знојавог гужвања лектире. Тако ти је и мене као писца родила, а затим и одгојила, моја лектира. А заметак моје „озбиљне” лектире била је књижица пожутелих листова и исподвлачених непознатих речи и имена ликова, на чијим је корицама био лик мушкарца са „наполеоновском” брадом и брковима и помало сетноводњикавим, помало тињајућетуберкулозним очима, испод ког је на црвеном пољу, белим латиничним словима, писало: LAZA LAZAREVIĆ, PRIPOVETKE. Наиме, када сам ишчитао доступну ми дечију књижевност и први пут се у библиотеку у свом малом месту уписао као тзв. одрасли, ово је била прва књига коју сам позајмио. И чим сам у књигу заронио, већ у првој причи, у „Швабици”, препознао сам нешто своје; у оним сада већ чувеним тачкицама, у којима има приче у најмању руку колико и у исписаним речима, угледао сам своју књижевну ДНК.

Мило ти је, кажеш уз онај свој осмејак, али осећам да сумњаш да ово што рекох доказује икакву чвршћу везу међу нама, камоли крвно књижевно сродство. А шта ако ти рекнем да је у мојој првој зрелијој прози отац главнога јунака био човек-домаћин, па постао коцкар на прилику твога газда Митра, а да су у мојој првој приповеци ликови били један студент медицине, који – гле чуда! – веома наличи твоме Миши Маричићу, затим један сањар, врло вероватно потомак твога Јанка Вертера, и девојка у коју су ова двојица били заљубљени, полусрпкиња-полуфламанка, полуналик Ани Швабици, пола Марији Вертеровој?

Да, да, признајеш, моје су креатуре, можебити, далеки потомци твојих јунака. Али ни то не видиш, велиш, као богзна какав доказ нашег сродства. Е, па добро, кад најзад морам све до краја рећи, онда овако: отац оног мог првог несрећника, коцкар, није се дозвао памети као твој Митар, но је прокоцкао и памет, па напослетку и живот, а онај мој студент медицине бранио је село, породицу, традицију, а завршио као пластични хирург, нигдениковић и белосветска битанга. Заобишао их је, као и већину остале моје чељади, хепиенд којим су благословени сви твоји јунаци. Тачније, моји ликови одбацили су хепиенд твојих ликова, својих предака. То сам, у ствари, ја одбацио твоју идеју спасења и одрекао се твога оптимизма. Читај: изневерио сам те и издао. А где ћеш већег доказа да је неко иста крв од издаје!

Још када ти саопштим да је и прича поводом које сам сада овде, и захваљујући којој сам добио прилику да ти се овако обратим, део будућег циклуса прича које се баве ни мање ни више него наслеђем – од кога се не може побећи јер крв, иако није вода, увек као вода нађе пут, процури кроз неку црвоточину у времену, у логици, у насипу, дође до човека и потопи га – када ти то саопштим, и сам ћеш увидети да је овде исувише „случајности” у игри, да међу нама постоји исувише спона да бисмо били странци или пуки кореспонденти.

Ако ми и даље не верујеш, шта да ти кажем – није првина да преци сумњају у своје потомство. Уосталом, мој доказни материјал је ионако овим исцрпљен, те ћу, веровао ти да смо своји – не веровао, морати најзад да пређем на главни предмет овог мог обраћања теби.

Хтео сам, заправо, мој Лазо, да ти се поверим. Да ти кажем – да ме је стид. Стид ме је, пред овим добрим овде људима, јер сам у овим тешким данима за њихов и твој Шабац и за целу земљу дошао поводом ове, твоје и моје – ствари књижевне. Осећам се као да сам човеку голу и босу, који стоји на цичи и ветрометини, дошао да продајем пертле и држаче за наочаре. Или као они комендијанти Шопаловићи, чељад још једног твога рођака, Симовића, који усред окупације, док људи гладују и бивају бивени, играју Шилерове „Разбојнике”. Ти си ономад у „Вертеру“ показао шта мислиш о Гетеу, Шилеру и свом том немачком романтичарском пренемагању. Можебити и ових неколико мојих последњих речи теби звучи као пренемагање. Али ја се заиста осећам, ако не као прави разбојник, а оно као глумац који игра „Разбојнике”, и који се пење на бину док људи проклињу судбину пењући се на кровове и чуке еда би се спасли од воде; осећам се као комендијант који хоће рефлекторе док многи немају струју, који тражи да му се аплаудира док су људима руке у блату из кога ваде своје покућство и свој мал.

Па што сам онда долазио и што се и даље бавим овом нашом „комендијом” кад је већ тако како кажем, питаш ме. У томе и јесте оно најгоре, Лазо: морам. Ја морам да играм, па макар и разбојника. Ја живим за игру, или боље рећи: захваљујући игри. Опростићеш, мој добри докторе, што ћу искашљати мало патетике, али ако бих престао с игром, престао бих и са животом. Као Аска нашег великог рођака Андрића. Као бата-Симовићеви Шопаловићи. Као наша прародитељка Шехерезада. Игра је – мој насип. Слабост тога насипа се, ево, сада показала: набујала стварност растргла га је као паучину. Живот, и цео мој свет, потопљени су…

А ја и даље играм. Изнова зидам тај јалови насип и црпем иза насипа продрлу воду; та је вода као крв из малопређашње приче нашла пут, пут до мене и мога света, и све ми обојила у иловачу, такође врло сличну крви. Црпем воду из својих подрума и стружем крваву иловачу са својих фасада. И стид ме је, не зато, наравно, што све то мојим подрумима и фасадама нарочито не помаже, већ што још мање помаже подрумима и фасадама овога града и ових људи овде. Знам, ти ћеш ми рећи да ће кад се град, земља и људи опораве од поводња, свет можда бити сувише сув без насипа налик овом мом, кроз које увек помало цурка, сувише пресан без игре, без ове наше залудне работе. Не мораш то да ми говориш. Не мораш ми говорити, управо, ништа – мени је довољно што ме слушаш. Макар и као странца. Не мораш ме, мој докторе, тешити – знаш да ми комендијанти сами себе утешимо и лако се од стида излечимо. Зато ме пусти, док се то чудесно излечење не деси, да се стидим. Заслужио сам. А заслужили су да се пред њима стидим и ови људи.

Драги пријатељи, опростите што сам вам био на сметњи и што сам вам од слабе вајде. Хвала вам што сте упркос свему ту.

Хвала и теби, Лазо. На свему. И опрости и ти.

Београд, јун 2014.

Мирко Јовановић